Foto: iStock
Nedavno se ponovo pojavio zahtev nekoliko interesnih grupa da se u novi Zakon o apotekarskoj delatnosti uvedu i restriktivne mere koje bi ograničile broj apoteka. Glavni zahtev je da se broj apoteka ograniči u odnosu na broj stanovnika (jedna apoteka na oko 4.000 ljudi) i da se uvede obavezna minimalna geografska udaljenost između apoteka.
Ovo je školski primer da zakon koji je dobar za apotekare ne mora da bude dobar i za sve ostale. Ovakvu meru ne bi trebalo uvoditi u zakon, jer bi njene posledice bile: smanjenje konkurencije, povećanje cena apotekarskih proizvoda, i otežan pristup lekovima.
Kako da ocenjujemo neku javnu politiku?
Razlika između ekonomista i dobrih ekonomista leži u tome što ovi prvi procenjuju samo stvari koje se vide, dok oni drugi procenjuju i stvari koje se ne vide
Glavne komponente procene neke mere javne politike treba da budu:
- Kako mera utiče ne samo na jednu, već i na ostale društvene grupe
- Koje su njene direktne, a koje indirektne posledice
- Koje posledice data mera ima na kratak, a kakav na dugi rok
Zašto apotekari ovo žele?
Vrlo jednostavno: da bi više zaradili. Ograničenje konkurencije, time što bi se smanjio broj postejećih apoteka i otvaranje novih imalo bi takve posledice. Manja konkurencija znači i više cene. Naročito kada je tražnja za nekim proizvodima neelastična tj. ne zavisi od promene cene: većini ljudi ne trebaju lekovi, ali kada im trebaju, zaista im trebaju i neće odustati od kupovine ako im je cena malo viša nego ranije.
„Ali cene lekova su već ograničene?“
Tačno je da su cene lekova koji se izdaju na recept ograničene. RFZO ih nabavlja preko sistema centralizovanih javnih nabavki, a krajnji korisnici ih nabavljaju u apotekama (državnim ili privatnim) koje obavljaju komisionu prodaju i za to dobijaju sredstva u iznosu od 12% velikoprodajne cene. Postoje i lekovi koji se izdaju na recept ali ih ne finansira RFZO pošto nisu na Listi lekova – za njih je apotekarska marža ograničena i smanjuje sa rastom cene leka (od 25% na lekove jefitnije od 800 dinara, do 12% na one skuplje od 1800 dinara). Za ove lekove RFZO snosi troškove samo osnovnog leka koji se nalazi na Listi lekova, dok pacijent doplaćuje razliku u ceni.
Samim tim cene lekova neće rasti, ali će sada manji broj apoteka morati da pokriva postojeće potrebe, što znači da će imati više prometa lekova, pa iako njihova marža ostaje ista, imaće i više prihode od njihove prodaje. Sa druge strane, postoji veliki broj proizvoda koji se prodaju u apotekama a za koje ne postoji maksimirana marža – to su različiti medicinski i paramedicinski preparati i suplementi. Smanjenje konkurencije će u ovom sektoru za posledicu imati povećanje cena tih proizvoda, jer će apoteke moći da u tom segmentu povećaju svoje marže.
Postoje drugi razlozi u vezi sa zdravljem?
U svom današnjem istupanju na jutarnjem programu RTS-a, predstavnica udruženja privatnih apotekara „Spas“ izjavila je da su farmaceuti u apotekama neophodni zarad zdravstvene zaštite stanovništva jer oni direktno komuniciraju sa korisnicima lekova i objašnjavaju im pravilno korišćenje, i da veliki broj pacijenata ne koristi lekova na pravilan način, na osnovu jednog njihovog istraživanja.
Ovo jeste tačno, ali tu postoji par problema: potpuno nerazumevanje tržišnog procesa, i to da su farmaceuti samo jedna od karika u lancu. Ako zakon već zahteva farmaceuta u smeni, i to sa sobom nanosi troškove apotekarima (jer je plata farmaceuta veća od običnog prodavca), rešenje nije da se administrativno ograniči broj apoteka što bi im povećalo prihode, već da se jednostavno pusti tržišni mehanizam gde će se manje efikasne apoteke zatvarati.
Kako se neka od neefikasnih apoteka zatvori, tako će njen promet preuzeti apoteke u blizini. Kako navodi predstavnik Udruženja veledrogerija u Privrednoj komori Srbije, Miomir Nikolić, u tekstu u Danasu, privatne apoteke su sa postojećom maržom od 12% profitabilne, dok državne to nisu jer su manje efikasne. Ako nas interesuje to da li imamo pristup lekovima, a ne koja je vlasnička struktura apoteka, onda je jasno da postoji prostor da se prirodnim putem smanji broj apoteka.
Ako veliki broj pacijenata ne koristi lekove kako treba, onda farmaceuti baš i ne rade dobro svoj posao, zar ne? Takođe, sa pacijentima komuniciraju i sami lekari prilikom izdavanja recepta, koji im objašnjavaju koji lek im daju i na koji način se on koristi (barem je ovo bilo moje lično iskustvo, i u internističkoj službi doma zdravlja i u privatnoj klinici). Pored toga, svaki lek u pakovanju ima i obavezan papirić sa pratećim informacijama sa opisom sastojaka, kontraindikacijama i načinom korišćenja.
Troškovi cipela
Zamislite da živite u nekom malom mestu u Srbiji, i da jedina apoteka u mestu mora da se zatvori jer ne ispunjava uslov da ima 4.000 stanovnika koje pokriva. Ovo baš i nije sjajna mera za dostupnost lekova. Takođe, ako ste u nekom većem mestu gde ima dosta apoteka, šta ako tražite neki lek koji nije čest, pa ga nema svaka apoteka, ili ako postoji nestašica?
Pošto se meni baš ovo desilo jednom prilikom pre par meseci kada sam tražio brufen tečni sirup za decu – nakon mini potrage na Zvezdari, našao sam ga u 5. apoteci. Da je ovaj zakonski predlog tada bio na snazi, to ne bih mogao da izvršim 10-ominutnim pešačenjem, već bih morao da izgubim pola večeri jer apoteke ne bi bile toliko blizu kao što je sada slučaj. Ovo je još jedan argument u prilog tome da je predloženo rešenje loše, i da je dobro što nije ušlo u predlog zakona.
Novo ruho za staru zabludu
Frederik Bastija, fransuski publicista i novinar, u svom eseju o peticiji proizvođača sveća francuskom parlamentu ukazao je na ogromnu razliku koja leži između ova dva pristupa. U eseju je naveo niz argumenata za pomoć proizvođačima sveća ako bi se uklonila nelojalna konkurencija – povećala bi se proizvodnja voska, ulja, fitilja i svega ostalog što je neophodno za proizvodnju sveća, i veliki broj ljudi bi pronašao zaposlenje. Argumentacija je logična i navodi čitaoce da se sa lakoćom sa ovim slože, ali onda dolazimo do problema: nelojalna konkurencija na koju se žale voskari jeste Sunce, čija je svetlost besplatna, usled čega traže da se zabrani ugradnja prozora.
Tek tada kada se pogleda celokupna situacija, tj. ne samo ona strana koja dobija od takve politike (proizvođači sveća) već i ona koja gubi (svi ostali građani koji bi sada morali da svetlost paćaju kupujući sveće), može da se jasno vidi da li bi odabrana mera imala pozitivne ili negativne posledice po celo društvo.
Sva dobit proizvođača sveća i sa njima povezanih strana došla bi direktno iz džepova svih ostalih – ukupno blagostanje društva uvođenjem ove mere bi se smanjilo, a ne povećalo. I nakon 150 godina od objavljivanja ovog čuvenog eseja, i danas moramo da se branimo od sličnih pokušaja „proizvođača sveća“ da se pomoću političke podrške živi na račun drugih.