Foto: Ernest Marinković
Razgovor sa novinarom riječke televizije Ernestom Marinkovićem, vođen je nedavno u Rijeci.
Iako je Rijeka specifičan grad u odnosu na ostatak Hrvatske makar kad je reč o srpsko-hrvatskim odnosima i položaju Srba u Hrvatskoj, ovo je bila prilika da više saznamo o odnosima devedesetih i danas od višedecenijskog novinara Ernesta Marinkovića.
Ovaj razgovor započinjemo pričeom o Ernestovom početku bavljenja novinarstvom.
U trećem srednje došao je jedan novinar da nam drži predavanje o novinarstvu i nikad neću zaboraviti njegovu rečenicu da „nikad nećete biti novinari dok vam se pod nokte ne uvuče mastilo“. Ta rečenica mi se urezala u pamćenje i za sedam dana sam pokucao na vrata lista Val. To je bila 1987. godina.
Služenje vojnog roka u Beogradu
Odlazim u vojsku 1990. godine, počasni bataljon odbrane grada Beograda. Bio sam nesvestan da se događaju ozbiljne turbulencije dok nisam došao u vojsku. To je bilo obavezno gledanje dnevnika, a svako ti na postrojavanju kaže šta si po nacionalnosti. Bilo je i onih koji su se izjašnjavali kao Jugosleveni to nije bio problem, za razliku kad kažeš da si Srbin ili Hrvat.
Nikad neću zaboraviti katolički Božić na Banjici. Ekipa Hrvata je odlučila da slavi Božić što je bilo strogo zabranjeno u JNA. Zapravo bilo šta versko je bilo zabranjeno. A oni su odlučili u podrum da se sakriju i otvorili su riblje konzerve, a jedan od njih je obukao dres Hajduka sa hrvatskim grbom.
Upao je dežurni oficir i ulovio nas, a ujutru je bilo postrojavanje čitave jedinice, ja sam se izvukao, dok su ostali dobili pritvor.
Tada sam prvi put shvatio da je vrag odneo šalu, a sve je puklo kada je čitava kasarna morala organizovano gledati dokumentarni film kako Hrvati švercuju oružje.
9. mart u Beogradu – kalašnjikovi i gitara
Mi smo od šestog do osmog marta bili u Vršcu na nekom gađanju i vraćamo se u kasarnu 8. marta uveče. Ulazimo u sobu, a naši kreveti zauzeti. Na njima se nalaze nekakvi federalni milicijski specijalciu koji u toku noći nestaju, a nas puštaju da ležimo u krevetima i prvi put dobijamo naredbu da ležimo u čizmama.
Tog jutra nas prvi put dižu na uzbunu i traže bojevu municiju. Ulazimo u autobuse i te večeri nas iskrcavaju na raznim punktovima u gradu. Policija je otišla, a mi imamo kalašnjikove u ruci. Mene su ostavili blizu hotela Moskva, a pet metara od nas na podu sedi ekipa od deset ljudi, akustara, sviraju i piju vino, a mi stojimo kraj njih. Neko te pljune, a neko kaže vojsko samo budite normalni.
Povratak u Rijeku i početak rata – Tuđman nije morao da šalje tenkove na svoj narod
Iz Beograda sam se vratio nakon sedam i po meseci vojske, tada je već puklo Borovo selo, počinje otvoreni rat u Sloveniji i postajemo svesni da je sve otišlo u propast.
Ispred Rijeke je more, a u moru deset topovnjača JNA i sve cevi uperene ka gradu. Istovremeno na svim kasarnama na krovu su neki mitraljezi, a ti ne znaš da li će neki general dati naređenje – lupaj po gradu. Već počinje da se lupa po gradovima u kojima nema otvorenih sukoba.
Za razliku od Miloševića koji je slao tenkove na svoj narod, Tuđman to nije radio jer nije morao.
Hrvatska je i danas takva za razliku od Srbije jer u Hrvatskoj nikada nije postojao organizovani otpor građana za razliku od Srbije. Jedan jedini put se dogodilo tako nešto kada je Tuđman hteo da ukine Radio 101.
Tuđman je bio diktator, osuđeni ratni zločinac,a to danas u Hrvatskoj niko ne priča. On nije osobno osuđen, ali u presudi šestorici bosanskih Hrvata piše da su radili po naređenju Franja Tuđmana. Stoga Tuđman jeste bio ratni zločinac ali nije imao potrebu da ide na vlastite građane jer nikada nije doživo organizovani otpor.
Odnos Srba i Hrvata u Rijeci tokom devedesetih
Taj odnos se promenio, ali u Rijeci manje nego igde. Rijeka, kao i Istra, uvek je bila oaza slobode u odnosu na ostatak Hrvatske. Bilo je u Rijeci sporadičnih incidenata, ali u Rijeci nikada nijedan Srbin nije dobio metak u glavu, što je tada bio redak deo Hrvatske. Ipak, iz Rijeke je pobeglo puno Srba, neki su proterani, a neki su dobrovoljno odlazili. Nakon rata je romenjena struktura stanovništva ali jako malo u odnosu na Zagreb, Zadar ili Split.
Gostovanju predstave iz Beograda – ljudi su bili željni života u slobodi
To je bila čežnja za normalnim nakon 10 godina potpunog ludila. Nema razlike, mi smo živeli pod čizmama, vas gaze oni, nas gaze ovi. Normalni ljudi su vapili za normalnim životom. Videti predstavu ili film iz Srbije, pa ljudi su vapili za tim.
Ne možeš izbrisati među ljudima 50 godina života zato što su tako odlučili Tuđman ili Milošević. Ne briše se život nečijim političkim dekretom. Ljudi su bili željni života, ne u kavezu, nego života u slobodi.
Ili ćemo živeti ili nećemo živeti – suživot ne postoji
Postoje dva nivoa srpsko-hrvatskih odnosa. Prvi je službeno-politička koja je po potrebi. Oni među sobom fantastično funkcionišu, na primer Vučić i Kolinda.
Mislim da je Bosna paradigma svega. Na prvim parlamentarnim izborima u Bosni i Hercegovini je pobedila koalicija sastavljana od HDZ-a, SDA i SDSS-a.
Sećam se na pozornici u Sarajevu slave izbornu pobedu i dižu ruke jedni drugima u zrak Alija Izetbegović, Kljujić iz HDZ-a i da li je bio Krajišnik ili neko drugi. Oni su koalirali znajući da će za mesec, dva ili tri krenuti u međusobni rat. To su odnosi Srba, Hrvata i muslimana od pre početka rata.
Isto je i danas – ajde po potrebi da zavadimo narode malo, da dignemo tenziju. Dok je tenzija u zraku, tada se najbolje vlada masama.
Drugi nivo je nivo ljudi, naroda. Ljudi žele živeti i mrzim reč suživot. Ili ćemo živeti ili nećemo živeti. Suživot podrazumeva nešto prisilno. Vi ste danas u Rijeci, ja sam u Beogradu živeo, a nikada ni najmanjeg problema.
Međutim, dolazimo na nivo kako školujemo mlade. Rezultat vaterpolista Crvene Zvezde u Splitu je rezultat obrazovanja mladih ljudi. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Hrvatskoj danas ne možeš učiti ništa o Drugom svetskom ratu a da se ne spominje četnik, isto tako važi i za Domovinski rat.
U Hrvatskoj se više ne priča o Srbima, već o četnicima. Kada je mladom čoveku svaki Srbin četnik, onda ne možeš očekivati ništa bolje nego da se kupaš u februarskom moru u Splitu.
Normalni ljudi žele živeti i mogu živeti, možemo svedočiti o brojim primerima dobre saradnje. Ali ovakav odnos ne traje od 1990. godine. Ništa se ovde suštinski nije promenilo od atentata Gavrila Principa do danas.
Mislim da treba da prestanemo živeti u iluziji da će ovo područje biti stabilno područje. Možemo se nauživati mira da nema rata i pucanja, ali ovakvih sporadičnih ili sustavih incidenata ćemo se nagledati u životu.