Foto: iStock
Zamislite zemlju koja ima visoku političku nestabilnost, pa svakih par godina ide na nove izbore i bira novu vladu. Zemlju koja takođe ima veliki problem sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Ne, ne mislimo na Srbiju, već na Italiju nakon II svetskog rata.
I tu se svaka sličnost završava: Italija je u periodu od 4 decenije nakon rata iskusila visok ekonomski rast, koji je od nje načinio zemlju sa visokim dohotkom i jednom zemalja iz grupe G7. Međutim, nakon 1990-ih slika počinje da se menja i italijanska ekonomija zaostaje za svojim partnerima iz EU.
Italija je pojedinačno naš drugi najveći trgovinski partner – važno je da pratimo šta se dešava
Italija je pojedinačno drugi najveći trgovinski partner Srbije. Pored toga, italijanske kompanije posluju u Srbiji i odatle dolazi veliki deo stranih direktnih investicija (SDI) koje dolaze u Srbiju: kompanije poreklom iz Italije imaju važnu ulogu u bankarskom sektoru (kao najveća banka u zemlji Intesa) i u industriji (npr. Fijat u Kragujevcu, sa celim nizom svojih komponentaša).
Zbog toga i jeste važno pratiti šta se dešava u toj zemlji, jer to može imati prilično važne posledice po nas.
Ekonomija Italije od početka 1990-ih ima jako nisku stopu rasta, ali glavni problemi počinju sa ekonomskom krizom 2009. kada je recesija u Italiji po jačini bila jednaka onoj u Nemačkoj ili evrozoni. Međutim, nakon recesije, dok su se druge zemlje relativno brzo oporavile, Italija nije, pa je iskusila još jednu jaku recesiju 2012, a nakon toga opet spori rast.
Ekonomski rast Italije, Nemačke i evrozone u procentima; Izvor: MMF, World Economic Outlook
Usled ovog sporog rasta koji traje već više od tri decenije, italijanski BDP po stanovniku od 35.000 međunarodnih dolara sada je jednak onom od pre 20 godina iz 1999.
Za to vreme, BDP Nemačke se povećao za skoro polovinu, sa 32.000 u 1990. na 47.000 u 2018. godini.
BDP po glavi stanovnika Italije i Nemačke, u međunarodnim dolarima iz 2011; Izvor: MMF, WEO.
Odgovor političara: nerealna obećanja
Ovakva ekonomska situacija je naravno plodno tle za razne političke pokrete koji mogu da mobilišu postojeće nezadovoljstvo. Ta snaga može da se iskoristi za kreativno probijanje političkog status quo i da dovede do reformskih poteza koji stanje mogu da promene, ali takođe može i da se iskoristi razarajuće, time što će se dati nerealna obećanja i potom voditi neodrživa politika da bi se došlo i ostalo na vlasti.
Tako su i nove političke snage nastale na slabljenju tradicionalnih centrističkih partija u Italiji imale priliku da urade nešto korisno za društvo, ali izgleda da su izabrale lakši put: nova vlada koju vode Severna liga i Pokret pet zvezda od juna 2018. vodila se devizom obećavanja kula i gradova – pre svega povećanje socijalnih transfera, kao što su penzije, davanja za nezaposlene i siromašne, uz istovremeno smanjenje poreza i fiskalni stimulus da bi se osnažio ekonomski rast.
Istovremeno, vrlo malo drugih reformi i pokušava da se pokrene, a najveći problemi italijanske ekonomije su strukturni: nadnice su godinama rasle brže od rasta produktivnosti, što je stvorilo visoku nevoljnu nezaposlenost, naročito na jugu zemlje. Da bi došlo do promena, neophodno je promeniti način određivanja nadnica putem uniformnog socijalnog dijaloga po industrijama, i liberalizovati preregulisanu ekonomiju, naročito tržišta usluga.
Političko nadmudrivanje sa Evropskom Komisijom oko novog budžeta i maksimalnog nivoa deficita ne pomažu privredi jer unose nove političke nesigurnosti – ovo se vidi ne samo u rastu prinosa na italijanske državne obveznice sa 150 na 300 poena u odnosu na nemačke obveznice nakon italijanskih izbora, već i u novoj prognozi rasta italijanske ekonomije koje je tek objavio OECD, koji zapravo predviđa novu recesiju u od -0,2% u 2019. umesto slabog rasta od 0,9% koliko je prvobitno procenjeno u novembru prošle godine.
Najveći nivo emigracije još od 1970ih, javni dug preko 130% BDP-a
Nezaposlenost u Italiji jeste niža nego pre nekoliko godina, ali to je pre svega posledica nazapamćenog odliva mladih iz zemlje, ne samo prema centru Evrope (Nemačkoj, Holandiji ili Austriji) već i van evropskog kontinenta – u Australiju, Kanadu i SAD. Zapravo, emigracija iz Italije dostigla je svoj do sada najveći nivo koji je bio zabeležen 1970-ih.
Troškovi za penzije od 16,5% BDP-a su najveći u Evropi nakon Grčke, a verovatno će još rasti usled starenja stanovništva, ali i namera vlade da olakša odlazak u prevemenu penziju. Javni dug ostaje među najvišima na svetu, preko 130% BDP-a – bilo kakav dalji rast kamatnih stopa može da ima potencijalno visoke fiskalne troškove, da ne spominjemo možda neku novu recesiju. Na sve ovo trebati dodati veoma neefikasan javni sektor, uz sporo sudstvo i prilično nesposobnu državnu birokratiju koja je već postala poslovična, te visok nivo sive ekonomije.
Za sada ne deluje da će nova vlada da povlači neke nepopularne ali neophodne poteze. Obećanja u izbornoj kampanji su jedno, ali realno stanje stvari je nešto sasvim drugo. Kako za sada nema volje da se zagazi dublje u čišćenje Augijevih štala, ovo vreme evropske ekspanzije će, umesto da bude iskorišćeno za snaženje italijanske ekonomije, ostati potrošeno na kupovinu političkih poena da bi se ostalo na vlasti. Populizam, kao i nacionalizam, ipak se ne sipa u traktor, a njegova upotrebna vrednost u slučaju sudara sa realnošću baš i nije značajna.