Sve što treba da znate o budžetu za 2020. godinu
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Već tri meseca traju protestne šetnje u Beogradu, a šeta se u više od 100 gradova i opština širom Srbije. Od prvog protesta se vodi jedna vrsta debate ko sve šeta, zbog čega, šta su ciljevi i da li su protesti vrednosno određeni? Često se govori o tome kako jedni ne dele iste vrednosti kao Dveri, drugi ne dele iste vrednosti kao građanske opcije, jedni su protiv levih, drugih protiv desnih.

Da li bi političari trebalo da govore i predvode proteste; da li bi to „odbilo“ previše ljudi koji  zbog toga ne bi izašli na proteste; ko smeta od političara ili partija; ko kome nije prihvatljiv; ko ne može nikako sa kim; koje društvene grupe su prihvatljive; koje nisu? Čak su ljudi otišli predaleko, da se javio sukob oko toga da li su ovo „građanski“ ili „narodni“ protesti. Potpuno besmisleno.

Od trećeg protesta se u Beogradu pojavila i zastava koja simbolizuje LGBTQ prava, ali i zastave Rusije. Bilo je mnogo reči o tome da li su napadnuti oni koji su nosili te zastave, da li je redarska služba pokušala da im iste oduzme, da li je to pokušao neki ubačeni faktor i sl. Na sva ova pitanja – odgovor nije jednostavan, pre svega dok ne vidimo šta su ciljevi protesta i zašto uopšte ovi ljudi šetaju iz nedelje u nedelju?

 

Šta su ciljevi protesta?

Neki će reći da ciljevi protesta nisu baš jasni, da se ne zna do čega bi protesti trebalo da dovedu i na koji način. Prvi protest je bio usmeren protiv političkog nasilja, a nakon toga je dobio širu konotaciju. Ono što je svima jasno, jeste da su protesti usmereni protiv ove i ovakve vlasti Aleksandra Vučića i SNS-a. Međutim, to nije dovoljno objašnjenje, jer učesnici protesta imaju različite zamerke.

Iako se na protestima moglo čuti da Vučić mora da podnese ostavku, da odstupi sa vlasti, ipak se iskristalisao jedan jasan zahtev protesta – slobodni i fer izbori uz koje obavezno idu i slobodni mediji. Nema osobe koja učestvuje na protestima, a da smatra da su izbori slobodni i pošteni, kao i da postoji sloboda medija. To je definitivno ujedinjujući faktor za sve i osnova oko koje se protest razvija.

Nakon izveštaja Freedom House-a oko stanja sloboda i demokratije u Srbiji i nakon što smo svrstani u grupu delimično slobodnih zemalja, svima je postalo jasno zašto se oko ovoga može okupiti veliki broj građana i zašto je u stvari borba za demokratiju kao takvu – osnovna vrednost ovog protesta. Dakle, građani koji šetaju širom Srbije, imaju raznorazne motive i preferencije kako žele da izgleda društvo i država u kojoj žive, ali apsolutno svi šetaju kako bi se izborili za slobodne i fer izbore i kako bi u Srbiju vratili slobodu (govora, medija) i smenjivost vlasti kao prvi postulat demokratskog režima. To je ključna i ujedinjujuća vrednost koju će apsolutno svako „potpisati“ i stati iza nje.

Naravno, uz to idu vrednosti koje takođe nisu upitne ni za koga: borba protiv korupcije, vladavina prava, nezavisno sudstvo, pravna država, ograničenje vlasti, demokratizacija, solidarnost protiv nasilja, transparentnost, bolji život kroz veći standard građana itd. Sve ovo je spisak opštih demokratskih vrednosti koje nisu ni za koga upitne, a za koje svi smatraju da ih vlast Aleksandra Vučića ugrožava. I zato su svi oni na ulicama: opozicione partije i njihovi članovi/sledbenici i građani. U tome nema razlike. Osnovne demokratske vrednosti su opšte prihvaćene.

 

Građani VS. opozicija?

Da li postoje razlike u vrednostima građana i opozicije? Oko gore navedenih stvari ih nema. Da li postoje neke druge razlike u vrednostima (šire gledano od demokratije) među građanima i opozicijom? Da, postoje. Da li postoje razlike među opozicijom? Da, postoje. Ništa više, nego što postoje među građanima.

Kako partije koje podržavaju proteste, tako i građani koji u njima učestvuju, razlikuju se u nizu vrednosnih orijentacija – od pogleda na spoljno-političku orijentaciju Srbije, preko ekonomskih i socijalnih politika, pitanja svojine, poreza, javnih preduzeća, pitanja Kosova, pitanja uređenja vlasti i uprave, teritorijalne organizacije Srbije, pitanja kulturne, obrazovne ili politike prema manjinama itd. Ovaj niz bih mogao da nastavim na nekoliko strana.

Meni je u pogledu heterogenosti protesta dovoljno to što sam iz subote u subotu na proteste u Beogradu išao sa različitim ljudima. Od teškog „rusofila“, preko najglasnijeg aktiviste za ljudska prava i EU koji je šetao sa LGBT zastavom na protestu pre toga, od osobe koja bi prvo da je na vlasti ušla u NATO, do osobe koja bi se prvo ujedinila sa Republikom Srpskom, jednom u šetnju sa levičarom koji bi odmah uveo progresivne poreze i više državnih investicija i subvencija, a sledeći put u koloni sa libertarijancima, kao i sa onima koji i nemaju šire političke stavove od toga da im je samo muka od Vučića i svega što radi i kako je vreme da dođe neko drugi.

Jedni su EU fanatici, drugi su razočarani kako nas EU tretira, za treće je to tvorevina koja nas ugnjetava. Jedni misle da samo uz EU možemo ekonomski da napredujemo, a drugi da nas oni ekonomski uništavaju. Jedni misle da tradicija mora da se poštuje, drugi je ismevaju. Za jedne su Putin i Mile Dodik najveći državnici, za druge su totalitaristi i zločinci. Koliko god opozicija bila vrednosno različita, mi građani ništa manje nismo različiti u svojim vrednosnim opredeljenjima i preferencijama. I svi mi pojedinačno smatramo da su naše baš „one prave“ vrednosti. Međutim – svi šetaju zajedno boreći se za demokratske vrednosti koje sam opisao u pasusu iznad.

 

Da li je „Sporazum sa narodom“ vrednosno neutralan?

Opozicija je ponudila dokument „Sporazum sa narodom“, koji je bio jedan od prvih koraka kako bi protest dobio političku artikulaciju. Mnogo se polemike povelo oko samog sporazuma, međutim, kritike su usmerene na dve strane. Jedna je ko i šta su garanti samog sporazuma, a druga je vrednosni okvir i vrednosna pitanja samog sporazuma.

Međutim, rasprave se uglavnom vode oko toga šta nedostaje, a ne oko toga zašto je nešto u njemu.

Sporazum se gotovo celim svojim tekstom bavi demokratskim vrednostima koje apsolutno svako može da potpiše. Uz te vrednosti, sporazum sadrži mere poput bojkota izbora i parlamenata, kao i deo koji se bavi obavezama ekspertske vlade. Zamerke sporazumu dolaze kako od političkih subjekata, tako i od građana – dolaze na osnovu naših širih vrednosnih stavova osim onih demokratskih. Jedni žele da u sporazumu jasno stoji da je orijentacija Srbije put ka EU, drugi žele da stoji da se Kosovo nikad ne sme priznati, itd.

Kako partije, tako i sami građani, na osnovu svojih verovanja i ideja u kakvom društvu žele da žive kritikuju sam sporazum.

 

Kakva je uloga političara u promeni vlasti?

Iako je negde postignut konsenzus da se izbori pod ovim uslovima bojkotuju, svima je jasno da se u nekom trenutku mora izaći na iole slobodne izbore i da se Vučić na njima mora pobediti. Niti će Vučić podneti ostavku, niti će pristati da na bilo koji način preda vlast mimo izbora. Čak je i pitanje da li će se i nakon slobodnih izbora morati na protestima boriti za stvarne rezultate izbore. Zato je od ključne važnosti da se protesti u nekom trenutku politički artikulišu, odnosno da imamo one koji će se politički suprostaviti Vučiću i SNS-u. A tome (pojedincu ili političkom subjektu) je potrebna podrška svih onih koji šetaju na protestima i svih onih koji su protiv ovakve vlasti jer se ne sme izgubiti nijedna osoba na protestima.

Neće biti lako pobediti na izborima. Od 2014. godine Vučić i SNS su na izborima osvajali 1,7 miliona glasova, pa 1,8 miliona, do 2 miliona 2017. na predsedničkim izborima. Čak i kada dođe (pod pritiscima protesta i bojkota) do popuštanja autoritarnih stega ove vlasti (mediji, pritisci na birače) mašinerija kakvu je izgradila SNS će i dalje moći da obezbedi veliki broj glasova (sigurno negde između rezultata iz 2014. i 2017. godine), a šansa da se pobedi na izborima će postojati samo ako pojedinac ili lista osvoje više glasova od toga.

Ako bismo sabrali sve glasove sa predsedničkih izbora 2017. koje nije osvojio Vučić (računajući i npr. Šešeljeve glasove), i dalje nedostaje tri/četiri stotine hiljada glasova. Ako se pitate zašto uporno navodim „pojedinac“, nekako sam ubeđen da će prva prilika da se Vučić pobedi na izborima upravo biti predsednički izbori 2022. godine, direktnim „obračunom“ između njega i zajedničkog kandidata opozicije i svih građana koji su protiv ove vlasti.

 

Zašto protesti moraju da ostanu vrednosno neutralni?

Oko borbe za demokratske vrednosti se svi mogu saglasiti. I svi opozicioni politički subjekti i svi građani. Neko će reći da bi opet trebalo glasati protiv nekoga i da je jedini integracioni faktor samo borba protiv Vučića, ali nije tako. Protesti i neki budući izbori su borba za demokratiju, za slobodu, za smenjivost vlasti. Svako ko želi da u proteste unese šire vrednosne okvire – mora da zna da će samo „oterati“ one koji se ne slažu sa tim i čije su vrednosti drugačije, a sada nije vreme za to. Svaka duša na protestima je više nego važna. Sada na taj način može samo da se umanjiti broj ljudi na protestima, a kasnije i mogućnost da se Vučić pobedi na izborima.

Niko od nas, bilo građana, bilo političkih subjekata – dok je Vučić na vlasti neće odlučivati ni o čemu. Ni o EU, ni o Kosovu, ni o porezima, ni o kulturnom sadržaju. Kakvo je trenutno stanje, niko ni na izborima neće odlučivati ni o čemu, jer živimo u državi koja nije slobodna, u kojoj nema slobodnih izbora i u kojoj je vlast koncentrisana u jednoj osobi.

Da bismo mogli uopšte da suočimo naše vrednosne okvire i ideje, neophodno je da imamo slobodnu državu i demokratiju. Trenutno je nemamo jer ju je Vučić uzurpirao. Da bismo demokratiju povratili, neophodno je da se oko toga svi ujedine jer neće biti nimalo lako smeniti Vučića, a da se druge vrednosne razlike stave sa strane, jer je potreban apsolutno svaki građanin kako na protestu, tako i njegov glas na nekim budućim izborima.

Ne kažem da bilo ko treba da odustane od svojih vrednosti i svoje vizije društva i države, već da se zajedno sa drugima dođe do okvira u kome to uopšte može da se promoviše i da se za to bori. To je demokratija koju svi žele i za koju se svi bore. Kada se povrati demokratija, onda svako na svoju vrednosnu stranu, u normalnu političku debatu i političku borbu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *