Gumeni metak 9. marta – Sergej Trifunović za Talas o devedesetima
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Instagram, Sergej Trifunović

Nakon premijere filma „Poslednji Srbin u Hrvatskoj u Rijeci, sedim u prostorijama riječke televizije zajedno sa novinarom Ernestom Marinkovićem i glumcem Sergejem Trifunovićem.

Intervju sa Sergejem Trifunovićem nastao je potpuno spontano, kada smo u jednom trenutku prijateljskog razgovora uključili telefonsko snimanje bez jasne ideje šta ćemo sa tim da radimo. Nismo pričali o današnjoj politici niti o Sergejevoj ulozi u njoj, već o jednom drugom vremenu.

Ovo je priča o devedesetim godinama prošlog veka, o raspadu Jugoslavije, o Miloševiću i Tuđmanu i srpsko-hrvatskim odnosima. Ovo je i priča o demonstracijama 9. marta i 5. oktobra iz ugla svedoka i aktivnog učesnika tog vremena.

 

Prvi odlazak u inostranstvo i raspad Jugoslavije

Devedesete sam imao 17 godina. Prvo sam upisao srednju pedagošku školu u Užicu pa su me izbacili, onda i vratili, a kasnije sam prešao u jezičku gimnaziju. Nakon toga upisujem akademiju kada su mi roditelji uplatili putovanje u Beč na koncert Roling Stounsa i to je bio moj prvi put u inostranstvo.

Na tom koncertu neko je izneo ogromnu jugoslovensku zastavu, a onda izašao Džeger koji je pozdravio sve prisutne Slovake, Mađare, Austrijance, ali je propustio Jugoslovene i kreće zvižduk nas Jugoslovena kojih je na koncertu bilo nekoliko hiljada.

Tog leta 1990. godine znao sam da se završava bajka koja se zove Jugoslavija.

 

Gumeni metak 9. marta i ulazak politike u život

To je nedelja, ja živim na Paliluli u ulici Stanoja Glavaša. Ustajem, imam zakazanu vežbu na akademiji, a tamo me čekaju Vojin Ćetković i Nataša Ninković. Čujem da je bačen suzavac na demonstrante, a ja nemam pojma da se bilo šta dešava.

Mene tada politika uopšte nije interesovala, ja razmišljam o Čehovu. Spuštam se peške od Cvijićeve do 29. novembra i provaljujem da je cela Cvijićeva pusta, čekam autobus 67, ali ga nema 45 minuta.

Onda krećem peške do Londona, sve je pusto, kada u jednom trenutku tamo vidim nestvarnu sliku, kozaračko kolo policajaca koje je duž cele ulice. Ja nekako prođem taj kordon i odjednom uđem u gužvu od sto hiljada ljudi.

Prva scena koju vidim su dva tipa koja razglavljuju vodeni top. Tad sam, inače, prvi put u životu video vodeni top. U tom trenutku dolazi moj ortak Miša i trči prema meni, kaže – beži, pucaju gumenim mecima. Tada gumeni metak okrzne moju jaknu i pocepa je. To je bio ulazak politike u moj život.

 

Slobodan Milošević – čovek koji je izveo tenkove na svoj narod

Negde oko 11 uveče istog 9. marta ja sam u nekom taksiju na Zelenom vencu i u jednom trenutku na Zelenom vencu ispred nas su tri tenka koji idu ulicama.  Počinjem da plačem jer se osećam kao Čeh 1968. u Pragu. Ukratko, Milošević je bio čovek koji je izveo tenkove na svoj narod, takav je bio režim Miloševića.

 

Prvi odlazak u Hrvatsku nakon rata zajedno sa Prletom i Tihim, Glogovcem, Đuričkom i drugima

Nakon rata prvi put odlazim u Hrvatsku 1996. godine i tada je mislim prva organizovana grupa iz Srbije uopšte prošla kroz Hrvatsku. Sećam se da je moj drugi pasoš koji sam imao trajao samo šest meseci i bio je isključivo potrošen na hrvatske i slovenačke vize.

Te 1996. godine bio sam u grupi glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u toj grupi su Prle i Tihi, Branko Cvejić, Josif Tatić, Mira Karanović, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac i Boris Milivojević. To je bila ekipa ludaka u svakom smislu.

Šofer koji nas je vozio, bio je izbeglica iz Vukovara. I on je tada prvi put nakon rata prolazio kroz Hrvatsku. Dok je vozio, nije smeo da gleda sa strane, samo je gledao u volan. Mi smo ga molili da stanemo zbog WC-a, ali je to bilo gotovo nemoguće.

Na granici, hrvatski graničari ulaze i mrmljaju kroz zube valjda da se ne ispostavi da govorimo isti jezik.

 

Odlazak u Rijeku i priča sa granice

Moj drugi dolazak u Hrvatsku bio je upravo dolazak u Rijeku 2000. godine dok je Sloba još bio na vlasti. Atelje 212 odlazi u najlepše pozorište na tlu bivše Jugoslavije – Riječko pozorište.

Igramo ”Porodične priče”, tekst Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića koju smatram svojom najboljom pozorišnom ulogom.

Dolazim kolima sa Svetozarom Cvetkovićem, tadašnjim upravnikom pozorišta. Stižemo na granicu i nema nigde nikog.

Za nas sa ove strane dugo vremena se svet faktički završavao kod Šida. Cvele me moli da kad stignemo na granicu ne pravim nikakve pizdarije. Stižemo, tamo carinik sa bradom od četiri dana i vidiš da je na svačemu.

Sa druge strane, ja sam Beograd devedesetih, a urbana kultura Beograda je sudaranje sa svim vidovima droge. Taj carinik prilazi da pita da li imamo nešto da prijavimo, a ja kroz šalu kažem imamo drogu i oružje u gepeku.

On me ponovo pita da li imamo nešto, i u tom trenutku ja shvatam da čovek krizira i da mu treba nešto. Posle mi je bilo žao, njegova faca razočaranja ne može da se opiše.

Prolazimo kroz Zagreb, stižemo u Rijeku i tada sam doživeo nešto što nikad nisam doživeo u pozorištu. Završili smo predstavu, dobili aplauz, izlazimo napolje, a ispred nas čeka oko 250 ljudi koji su izašli, stoje i ćute. Mi izlazimo i kreće aplauz ispred pozorišta, pola sata nakon što je predstava završena.

Ti ljudi tamo su jedva dočekali da mi dođemo, to je bila čežnja za normalnim.

Ja sam uvek znao da negde tamo iza Šida gde počinje drugi svet o kome ne znam ništa, postoji neki hrvatski primerak Sergeja Trifunovića koji je isto tako došao iz malog  grada kao ja i otišao da studira u Zagreb i misli o Tuđmanu isto što i ja o Miloševiću.

Već posle drugog piva u Zagrebu kreće rasprava da se nije raspala Jugoslavija možda bi dobili drem team u Barseloni 1992. god.

 

Karavan DOS-a

Petog oktobra sam bio tamo gde je trebalo da budem. Tad sam već mladi poznati glumac u karavanu DOS-a. Igor Miklja osniva nešto što je umetnička družina u karavanu političara. Tu smo bili Duško Kovačević, Branislav Lečić, Milenko Zablaćanski, ja i ne znam ko još.

 

Uvod u peti oktobar – pobeda na izborima i razgovor sa Željkom Mitrovićem

Sećam se 24. septembra 2000. godine kada su završeni izbori. Prva osoba koja mi javlja da je Sloba pao bio je Željko Mitrović. U 15 do 12 uveče zove me Željko na moju plavu Nokiju koji kaže – čestitam, pobedili ste.

Ja rekoh – kako misliš to, da li si siguran u to, a on kaže – što bi te lagao. Gasim telefon, trčim od Jadrana gde sam bio u tom trenutku, ulazim u kuću DOS-a i kažem – pobedili smo, a tamo se već slavi pobeda. Ulazi Đinđić sa dva ovala ćevapa, a mi gledamo Nikolu Šainovića koji čita rezultate izbora kako je Sloba pobedio, ali ti vidiš da i on sam zna da čita laž.

Đinđić pametan kakav jeste odmah organizuje svirku na Trgu, Brega svira. Ja znam da Brega nije lik koji svira za džabe, što znači da smo mi stvarno pobedili. Kažem Zoranu – stvarno smo pobedili, a Ružica me sad zove na večeru da dođem kod njih. Ja joj kažem da ne mogu da idem jer ste vi sad vlast. Mogla je ranije da me pozove dok su još bili opozicija.

 

Dan uoči petog oktobra – mali fudbal sa Savom Miloševićem

Četvrtog oktobra Đinđić zove mene i Igora Miklju i kaže – blokirajte Terazije. Tada već kreće ludilo u Kolubari. Kada pukne u tako velikoj kompaniji, znaš da je došao kraj. A mi blokiramo Terazije, Miklja smisli da se igra mali fudbal, pet ljudi u belim majicama Otpora i pet u crnim.

Tu smo Đuričko i ja, zovemo Mijatovića koji ne može, zovemo Kežmana koji kaže moram da pitam tatu, ali bukvalno, a onda zovemo Savu Miloševića i on dođe.

Sava je igrao protiv mene i Đuričkog, a mesec dana pre toga je on u dresu Saragose dao tri gola Realu na Santijago Bernabeu.

 

Peti oktobar, a mene jure krimosi sa Zvezdare

Petog ujutru, ustajem i krećemo svi. Živeo sam na Konjarniku. Ulazimo u gužvu i kreće suzavac. Tog dana sam se dvaput oprostio sa životom.

Mi dolazimo do skupštine, vidim likove koji upadaju u parlament  i odmah su počele da se iznose fotelje i slike iz skupštine. Čemu iznošenje stvari iz skupštine? To je nemanje svesti ni o čemu.

Mene u tom trenutku jure neki krimosi sa Zvezdare jer su čuli da imam jaknu Dragana Nikolića iz filma Poslednji krug u Monci. Samo sam im rekao da je to Gagina jakna koga sam ja zvao ćale, a on mene sine.

 

Povlačenje JSO ispred RTS-a – opraštanje od života petog oktobra

Ja trčim prema televiziji, u tom trenutku su ljudi i dalje bili kod skupštine. Dolazim ispred televizije, tamo su tri ortaka u spitfajerkama sa maramama. Jedan mi namigne, digne jaknu i pokaže hekler i koh.

Sećam se predivne scene, petnaestak minuta kasnije dolazi Džo bagerista koji vozi Bogoljuba Arsenijevića Makija koji je krenuo golim rukama da ruši miliciju. Džo vozi, a na bageru sedi Maki u crnom džinsu i nosi crne kaubojke. Sve je čisto i spremljeno za taj dan, crna majica i crna košulja, kačket obrnut naopačke. U rukama drži sekiru.

U tom trenutku JSO rešava da se povuče jer ne žele da prave masakr. Oni se povlače tako što sedaju u hamere, kreću iz Aberdareve, izlaze levo u Takovsku kroz masu.

Taj momenat kada oni ulaze u masu je momenat kada sam se oprostio od života. Bio sam u fazonu to je kraj ne znajući da se oni povlače. Tada sam mislio makar da se spasi nečiji život, izaberem jednu devojku da je zaklonim svojim telom da makar ona preživi.

Oni prolaze, mi smo svi legli, osim jednog tipa. On istupa nogom, vadi neki mali pištolj i kreće da puca na hamere. Ali oni tada nisu reagovali.

Kasnije ulazimo u Gradsku skupštinu, ali tu priču ću ostaviti za knjigu koju pišem.

 

Srpsko-hrvatski odnosi danas – suština je da su na vlasti isti ljudi

Prvi ortaci koji su komunicirali bili su oni koji su poveli rat. Sećam se intervjua Nebojše Glogovca u NIN-u nakon filma ”Ubistvo s predumišljajem”. Glogovac je rekao jednu fantastičnu rečenicu, da je „svako od nas na ovim prostorima samo jedan impuls u telefonskom razgovoru Milošević – Tuđman“.

Mi i dalje imamo istu ekipu na vlasti i ovde i tamo. SNS je isti kao i HDZ, to je ista ekipa nacionalista na vlasti. Sa druge strane, žuti i SDP su isti, Milanović se isto izblamirao kao Boris Tadić. Narod im je dao šansu, a oni su se poneli kao lopine i uvalili nas ponovo u ovo. To je politička odgovornost Borisa Tadića, on je divan tip, ali loš političar.

Mislim da sve ovo što se dešava i u Podgorici, i u Beogradu i ostalim gradovima i u Banja Luci, mislim da će taj bauk da zarazi i Hrvatsku.

A Vučić iz 2007. bi obesio Vučića iz 2015. na Terazijama i time želim da završimo ovaj razgovor.

 

O najvećoj životnoj ulozi

Možda mi je ovo danas najjača životna uloga, to mi je Marko Vidojković rekao nedavno u jednom razgovoru.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *