Novinarska etika između klikova i šerova – slučaj oca sa Paga i Slobodne Dalmacije
Ivana Jeremić

Istraživačka novinarka / Urednica na portalu Balkan Insight

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Vesti o tome da je četvoro dece, dok su još spavala, prošlog četvrtka otac bacio sa terase nije bilo potrebno mnogo vremena da odjekne u regionalnim medijima. Dok je otac još uvek bio u policijskoj stanici, mediji u Hrvatskoj, a zatim i regionu, već su pokušavali da na sve načine objave detalje o događaju, ali najviše o čoveku koji je pokušao da ubije svoju decu.

I kao po ključu rezervisanom za vesti iz crne hronike, dok se još čekalo na informacije o zdravstvenom stanju povređene dece, u medije su isplivale informacije iz života porodice, a zatim i slike roditelja.

Ipak, jedan hrvatski dnevni list odlučio je da, iako se bavi slučajem, ne objavi ime oca.

 

Odluka Slobodne Dalmacije da sačuva imena dece i oca sa Paga je važna, ali nije dovoljna

U vremenu u kojem se novinari ne libe da kopaju po tuđim dvorištima, profilima na društvenim mrežama i privatnim arhivama, ovo predstavlja jedan usamljeni, ali i revolucionarni čin.

Vest o tome da su deca bila žrtva svog oca dovoljno je strašna i bez dodatnih pojedinosti o njihovim životima, a informacije o uslovima u kojima su živeli trebalo bi da nam pomognu da detektujemo šta je uzrok koji je doveo do ovakvog surovog događaja.

Uredništvo Slobodne Dalmacije odluku da, iako im je identitet poznat, ipak ne objave lične podatke oca, obrazložilo je time da ime i prezime oca nisu bitni za razumevanje ovog slučaja, kao ni kontekst onoga što je do njega dovelo.

Aludirajući na postojanje sistemskog problema, u kojem se zatvaraju oči na nasilje u porodici, a deca prepuštaju nasilnicima, Slobodna Dalmacija nastavila je da prati slučaj i iznosi detalje iz života porodice, ipak zadržavajući odluku da imena sačuvaju od javnosti.

Iako je i njihovo izveštavanje obojeno premisama neupitne krivice oca i majke, njihova odluka ipak predstavlja prekretnicu. Neki ovo opisuju i kao dobar marketinški trik. Njihovi napori da sačuvaju identitet dece dodatno su narušeni objavljivanjem fotografija kuće u kojoj se slučaj desio, kao i slike komšija.

Identitet i fotografije oca ubrzo su otkrili drugi mediji, pa se tako na internetu mogu naći fotografije sa decom, slike njihove majke, kao i one uslikane u porodičnom dvorištu neposredno nakon incidenta. Nisu se libili mediji ni da kontaktiraju stariju sestru koja već neko vreme ne živi sa porodicom, ne poštujući njenu privatnost i tugu.

Tako je odluka Slobodne Dalmacije umesto da pokrene jednu ozbiljnu medijsku debatu, ostala samo usamljeni primer naznake promene narativa, a ovaj slučaj, kao i mnogi pre njega, postali su deo svakodnevnog kršenja svih etičkih normi ljudi koji bi trebalo da rade u javnom interesu.

 

Novinari imaju odgovornost da zaštite decu od iskorišćavanja

Objavljivanjem imena i slike nasilnika slučaj postaje jedinstven, a bes javnosti se, umesto na uzrok, usmerava na određenu osobu. Na taj način mediji koji bi o ovim temama trebalo da izveštavaju oprezno, jer se pre svega radi o deci koja treba da nastave da žive noseći se sa činjenicom da su bili žrtva ovakvog događaja, čine taj proces još težim jer će sve informacije koje će naći o svojim roditeljima na internetu biti povezane sa “monstrumom sa Paga”.

Na novinarima je odgovornost da decu zaštite od iskorišćavanja u svrhe dizanja tiraža, a pretraga Fejsbuk profila i objavljivanje porodičnih fotografija služi samo da nahrani one najmračnije pobude čitalaca.

Kako senzacionalistički narativ nije rezervisan samo za javne ličnosti, tako smo i ovog puta čitali tekstove u kojima su istaknute irelevantne činjenice sa jedinim ciljem da prodaju novine, duboko zadirući u nečiju privatnost.

O tome kako će nakon ovakvih događaja izgledati život dece koja su u medijima “obeležena” kao da se i ne razmišlja.

 

Pažnja treba da bude na institucijama, a ne na „sočnim“ detaljima koji donose klikove i čitanost

Prema podacima UNICEF-a čak 44% dečaka i 42% devojčica mlađih od 14 godina doživelo je telesno kažnjavanje kod kuće.

Ovi podaci govore o veličini problema, i ukazuju da bi umesto pojedinostima samih slučajeva, mi novinari trebalo da se bavimo uzrocima, istovremeno trudeći se da zaštitimo žrtve.

Problem neće rešiti jedna kampanja koju pokrenemo, ali je moguće da ćemo učiniti neki napredak ako pokušamo da promenimo narativ koji koristimo kada izveštavamo o sličnim slučajevima, trudeći se da one koji su nadležni pozovemo na odgovornost.

Pritisak javnosti treba usmeriti na zaštitu dece i edukaciju, kako bi prevencija ovakvih dogadjaja bila moguća. Pitanja koja bi trebalo da postavimo u ovakvim slučajevima jeste da li su institucije radile svoj posao i da li su ovakvi slučajevi mogli biti sprečeni da se reagovalo ranije.

Šta je ono što širu porodicu, komšije, vaspitače tera da zatvaraju oči nad nasiljem, čekajući da se desi nešto mnogo tragičnije da bi se usudili da reaguju i to neretko kada je već prekasno?

Ovaj, ali i mnogi drugi slučajevi trebalo bi da preispitaju odnos koji mediji i javnost imaju prema nasilju, ali i podstaknu javnost da se sa njim suoči i pokuša da nađe rešenje.

Istovremeno, važno je da mediji shvate svoju ulogu u edukaciji i promovisanju ideje u kojoj treba učiniti sve da se ovakvi slučajevi spreče, umesto da se koriste kao način da se poveća čitanost jureći za “sočnim” detaljima. Ali jednako važno, mediji moraju biti svesni negativnih posledica koje njihovo izveštavanje može imati na žrtve.

U slučajevima u kojima je javnost uznemirena, novinari poput lešinara dolaze da vide koliko toga još mogu da iskopaju kako bi nahranili gladnu publiku koju su odavno navikli da uvek postoji još jedan kutak u koji nisu zašli, ta još jedna informacija koja nema značaj u slučaju, ali će doneti klikove.

I tako se pažnja sa rada nadležnih institucija i sistemskog problema prenosi na jedinstven slučaj, ovog puta sa Paga čiju će aktuelnost verovatno prekinuti neki sledeći slučaj neke druge dece, a da se problem ne dotakne i ne ponudi plan za rešenje.

 

Novinari nisu tu da presuđuju već da objektivno izveštavaju

Slučaj sa Paga mogao bi lako da se uvrsti među one koje bi profesori etike u novinarstvu mogli da koriste na svojim vežbama i na njemu pokažu sve one etičke dileme sa kojima se novinari svakodnevno susreću.

U trenutku u kojem saznate da je neko bacio svoju decu sa terase, teško je zadržati bilo kakav osećaj empatije, ali je važno znati da novinar nije tu da presuđuje. Potreba da svoje čitaoce hrane najmračnijim detaljima događaja, svesno ili nesvesno, često ih navodi da vrlo lako krše standarde ne razmišljajući o posledicama koje to ima za sve učesnike.

Želeći da istaknu užas koji prati ovaj događaj, novinari su oca nazvali monstrumom, i krenuli u potragu za detaljima iz prošlosti koji se uklapaju u taj prikaz.

U ovakvim situacijama vrlo je jednostavno osuditi nekog pre nego što je dostupno dovoljno informacija, za to je dovoljan svega naslov koji neupitno ukazuje na nečiju krivicu. Na taj način osoba je osuđena mnogo pre nego što se zaista nađe na sudu, a javnost vrlo brzo zauzima stav u kojem se očekuje određeni ishod.

Izveštavanje na taj način ne samo da je neetičko, već je i opasno, naročito ako su žrtve osetljive grupe poput dece. Vi ne možete predvideti kako će ovakva informacija na nekog uticati i koje su posledice usmerenog besa ka nekom ko još uvek nije ni zvanično optužen. Novinari su dužni da o osumnjičenima za krivična dela pišu sa presumpcijom nevinosti čak i kada su krivično delo priznali, dok se postupak ne završi presudom.

Ako pogledate komentare na vesti o ovom događaju, videćete pozive ovom čoveku da se ubije, da mu treba presuditi onako kako je on hteo da presudi svojoj deci i još mnogo sličnih.

Sve to doprinosi jednom opštem hype-u oko slučaja koji je mnogo više od prolazne vesti sa naslovne strane, a nama ostaje problem kojem se nažalost ne nazire rešenje.

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *