Pravila domaćinskog trošenja državnog novca – Prvi deo
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

U prethodnom tekstu, pisao sam o tome zašto su fiskalna pravila važna i zbog čega bi ih trebalo uneti u tekst Ustava. U ovom tekstu daću argumente koji objašnjavaju koje bi trebalo da budu karakteristike sprovodivih fiskalnih pravila u kontekstu Srbije. Završni, treći tekst, daće predlog novih fiskalnih pravila.

 

Šta je problem sa trenutnim fiskalnim pravilima?

U prethodnom tekstu naveo sam da su glavni nedostaci fiskalnih pravila koje postoje u Srbiji to što ona sa sobom ne podrazumevaju kaznu za prekršaje i nalaze se u zakonu koga je lako menjati. Ovo bi trebalo izmeniti time što bi se fiskalna pravila upisala u Ustav, i time što bi se dodala relevantna politička kazna za njihovo nepoštovanje. Međutim, postoje i drugi razlozi zašto su fiskalna pravila kod nas do sada bila neuspešna.

Makroekonomske projekcije

Važna karakteristika postojećih fiskalnih pravila je to što se ona baziraju ne na postojećim, realnim brojevima, već na makroekonomskim projekcijama, koje i ne moraju da se ostvare. Na primer, budžet opšte države se piše u drugoj polovini kalendarske godine za narednu, i njegov nacrt se usvaja u novembru kada se šalje Narodnoj skupštini na konačno usvajanje. U trenutku pisanja, budžet (a sa njim i deficit) se bazira na pretpostavkama o ekonomskom rastu u ovoj i narednoj godini, kao i na pretpostavkama o drugim varijablama kao što su visina deviznog kursa i stopa inflacije.

Ekonomske projekcije imaju tu manu što imaju običaj da se ne ostvaruju. Svet ljudskih interakcija je previše kompleksan da bi zaista mogao da se predvidi. Što bi rekao Hajek, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju: ’’zadatak ekonomije leži u tome da ljudima pokaže koliko malo toga znaju o stvarima koje misle da mogu da osmisle’’. Ili što bi rekao jedan američki komičar: ekonomisti su ljudi koji danas objašnjavaju zašto se njihove jučeranje prognoze nisu ostvarile.

I evo jednog zanimljivog detalja: kada se pogledaju projekcije visine deficita i javnog duga iz Fiskalnih strategija ili Memoranduma Vlade od 2011, godine kada su usvojena fiskalna pravila, ove projekcije su se ispunile u tačno 0 slučajeva. Tačnije, Vlada je u svakoj Fiskalnoj strategiji debelo mašila i visinu deficita i javnog duga, pre svega usled prevelikog probijanja na rashodnoj strani.

 

Politički uticaj i nizak kvalitet javne administracije

Kvalitet javne administracije može da bude dobar prediktor kvaliteta makroekonomskih projekcija – javna administracija niskog kvaliteta neće imati kapaciteta ni za mnogo jednostavnije zadatke od prilično komplikovanih makroekonomskih projekcija. Tačno je da i makroekonomske projekcije mnogo većih igrča koji imaju više znanja i tehničkih kapaciteta (kao što su Svetska banka ili Međunarodni monetarni fond) mogu da žestoko odstupaju od realnosti, ali je šansa za tako nešto mnogo veća u slučaju zemlje u kojoj je javna administracija sklona nepotizmu i korupciji, i  ne zadržava najsposobnije kadrove, kao što je kod nas slučaj.

Poseban problem predstavlja politički uticaj na makroekonomske projekcije – njih ne izrađuje neki nezavisni naučni institut, već odeljenje pri Ministarstvu finansija, koje je pod direktnom kontrolom ministra. Šta ako odeljenje izađe sa podacima koji se ministru ne dopadaju, pošto predviđaju niži iznos deficita u odnosu na onaj koji bi ministar želeo? Vrlo je lako zamisliti rasplet ovog scenarija u tome da ministar naloži da se brojke ponovo pregledaju, i da se pri tome magično pojave nove projekcije koje bi omogućile željeni nivo deficita.

 

Nejasna pravila za širu javnost

Još jedan važan preduslov za poštovanjem fiskalnih pravila je da šira javnost zahteva njihovo poštovanje. Ovo nije moguće ako mediji i javnost ova pravila ne razumeju jer su ona previše komplikovana. Jedan od dokaza za tvrdnju da je trenutno pravilo o deficitu previše komplikovano, leži u tome što su u trenutku javne rasprave o fiskalnoj konsolidaciji pažnja medija bila usmerena samo na pitanje visine javnog duga, pošto je ono bilo prostije i razumljivije, kako novinarima, tako i široj javnosti, dok je pravilo o deficitu sa svojom formulom uglavnom preskakano.

 

Suprotstavljenost dva pravila

Dodatan problem je kada se dva ili više fiskalna pravila nađu u koliziji? Koje pravilo u tom slučaju treba da ima primat? Postojeća pravila kod nas to ne navode, a ostavljaju mogućnost za pojavu takve situacije: na primer, šta ako je javni dug blizu gornje granice, pa pravilo o javnom dugu nalaže da deficit mora da jako nizak, ali pravilo o deficitu usled makroekonomskih parametara iz formule dozvoljava visok deficit?

Ovo je kod nas bio slučaj od uvođenja fiskalnih pravila, jer je nivo javnog duga prevazišao svoj zakonski nivo od 45% BDP-a već naredne godine od njihovog usvajanja. Ako je starije pravilo o javnom dugu, to znači da ni u jednoj godini nije trebalo da imamo deficit. Ovakva situacija ostavlja prostor za dvojaka tumačenja, koje naravno vlast može da tumači u skladu sa svojim trenutnim interesima.

 

Nova pravila da isprave stare greške

Fiskalna pravila u Srbiji su previše komplikovana, baziraju se na makroekonomskim pretpostavkama a ne istorijskim brojevima. Usled toga široj javnosti je teško pratiti da li su ona prekršena ili nisu, a ostavljaju i mogućnost za dvojako tumačenje u slučaju njihove neusklađenosti. Da bi fiskalna pravila mogla da se bolje primenjuju sve ovo treba promeniti – umesto makroekonomskih projekcija, treba koristiti istorijske brojeve; treba da budu prosta i jasna, dakle bez komplikovanih formula. A o tome kako tačno treba da izgledaju nova fiskalna pravila u Srbiji, u narednom tekstu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *