Mit o odličnom zdravstvu na Kubi je laž
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

U Srbiji, kao i u mnogim zapadnim zemljama, postoji čudna i neosnovana fetišizacija pojedinih elemanata autoritarnog režima na Kubi. Čak i kada ljudi priznaju da građani Kube imaju manje sloboda, to je često praćeno objašnjenjem da „oni ipak imaju odlično zdravstvo, jedno od najboljih na svetu“.

Ovakav stav promovisan je i u dokumentarcu Majkla Mura, poznatog američkog reditelja, koji pravi kontrast između problema u američkom sistemu zdravstva i sistema koji postoji na Kubi. Slična mantra postoji i kod Borisa Malagurskog, koji je nedavno objavio fotografiju sa jednim kubanskim zvaničnikom, ističući da je kubanskim vlastim zdravlje građana „apsolutni prioritet“.


Međutim, malo dublje proučavanje dostupnih podataka pokazuje da je ideja o odličnom zdravstvu na Kubi samo mit koji nema osnova u realnosti.

 

Stalni nedostatak lekova i loše bolnice

Blago rečeno, zdravstveni sistem na Kubi nije idealan.

Prvi problem je manjak bolnica. Prema podacima koje je sakupio  Lago, profesor sa Kube koji radi na Univerzitetu u Pitsburgu, od 1989. do 2014. godine broj bolničkih kreveta je opao za 29%, broj bolnica za 37%, a broj doktora za 61%.

Prema izveštaju organizacije Institute for War & Peace Reporting, bolnice su često u jako lošem stanju, bez dovoljno visokih higijenskih standarda, a pacijentima se savetuje da nose svoje posteljine i ćebad.

Serija tekstova u kanadskim novinama National Post ističe da su apoteke i bolnice izrazito loše opremljene lekovima, a da su neki antibiotici dostupni samo na crnom tržištu. „Aspirin može biti kupljen samo u državnim apotekama, koje nude standardne lekove po jako visokim cenama“, navodi National Post. Stanje kubanskog zdravstva je toliko kritično da su se nedavno pojavile i bolesti koje su u razvijenom svetu izuzeto retke, poput tuberkoloze i lepre.

Na Kubi postoje paralelni zdravstveni sistemi za različite slojeve društva. Oni koji dolaze na Kubu u potrazi za zdravstvom, „medicinski turisti“, pronaći će savremeno opremljene bolnice i lekare. U odličnim bolnicama se neguje i vrh Komunističke partije, kao i vojno osoblje.

Međutim, ovaj sistem je daleko od onoga što je dostupno većini građana na Kubi. Oni moraju da se bore sa nedostatkom lekova, ali i lekara koje Kuba šalje u izobilju u druge prijateljske zemlje (npr. u Venecuelu) kako bi za uzvrat dobila 2.5 milijarde dolara godišnje od njihovih plata.

 

Smrtnost dece bila jako niska i pre revolucije

Kada je Džastin Trudo, premijer Kanade, nakon smrti Fidela Kastra pohvalio njegov doprinos zdravstvenom sistemu Kube, dobio je veliki broj kritika. Jedna od njih se ticala statitike o smrtnosti novorođenčadi, koja je navodno jako niska na Kubi.


Kuba je još pre komunističke revolucije 1958. godine imala jednu od najnižih stopa smrtnosti novorođenčadi na svetu. Kastrov režim je nasledio odlično stanje u ovoj oblasti, ali nije uradi ništa kako bi se to stanje popravilo. Sve zemlje koje je Kuba sredinom 1950-ih prestizala po niskoj smrtnosti novorođenčadi, poput Belgije, Zapadne Nemačke i Izraela, sada su mnogo ispred Kube.

Dodatno, kubanska administracija nije najpoznatija po transparentnosti podataka o svom učinku. Dr Huan Felipe Garsia intervjuisao je nekoliko doktora sa Kube koji su svedočili da lekari i pedijatri često falsifikuju podatke kako ne bi bili kažnjeni od strane režima. Ukoliko dete umre tokom prve godine života, često se beleži da je bilo starije kako bi se zaobišlo da to uđe u zvaničnu statistiku smrtnosti novorođenčadi.

Kako bi smanjila broj smrtnosti novorođenčadi, Kuba ima i izrazito visok broj abortusa, do kojih dolazi na prvi znak problema ili abnormalnosti kod fetusa, često bez informisanog pristanka majke.

Građani Kube su pre komunističke revolucije imali najveću prosečnu dužinu života u Latinskoj Americi, što se znatno smanjilo poslednjih nekoliko decenija. Čile i Kostarika su 2012. godine prevazišli Kubu u statistikama o prosečnoj dužini života, a drastično se smanjila i razlika između Kube i drugih latinoameričkih zemalja.

 

Verovati u dobro zdravstvo komunističke države je iluzija ili čista propaganda

Kubansko zdravstvo svoju najbolju negu čuva za određenu grupu ljudi, koju čine funkcioneri komunističke partije i bogati američki turisti, a mit o „besplatnom“ zdravstvu koje je dostupno svima je klasičan primer propagandnog dezinformisanja.

Komunistički režim nije blag prema lekarima koji se ohrabre da progovore protiv režima, što dokazuje slučaj Hilde Morehon, neurohirurga. Kada je odlučeno da će neurološki cenatr u kom je radila početi u potpunosti da radi sa turistima kako bi povećali prihode, ona se ovome javno usprotivila, zbog čega joj je bilo zabranjeno da se bavi medicinom i napusti zemlju.

Većina „impresivinih“ podataka o učincima kubanskog zdravstva je netačna ili spinovana informacija, koja prikriva stvarne probleme običnih građana. Poznate ličnosti poput Majkla Mura, ili Malagurskog kod nas, nastavljaju da grade svoje pohvale Kube, zasnovane na netačnim informacijama koje se mogu oboriti uz 5 minuta dubljeg istraživanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *