Foto: iStock
Gotovo jedina tema iz oblasti ekonomske politike u mejnstrim medijima je fiskalna konsolidacija i stanje u javnim finansijama, to što imamo budžetski suficit i kako se javni dug smanjuje. Dobro stanje javnih finansija je dobro i neophodno za ekonomski napredak: niko ne želi da ulaže u zemlju koja je na korak do bankrota i gde je stoga moguća snažna recesija i podizanje poreskih stopa.
Međutim, akutni problemi neumerenog deficita uglavnom su rešeni još od 2016. Sada, dakle, treba da pričamo o drugim stvarima, a jedna od važnih tema o kojoj se gotovo ne priča jeste obrazovanje.
Izdašna socijalna politika ne utiče značajno na stopu rađanja
Generalno se vrlo malo pažnje posvećuje akutnom problemu demografske tranzicije – ako se naravno zanemari čuveni Savet za populacionu politiku za koji ne znamo čemu tačno služi, iako iz nastupa njegovih članova možemo da naslutimo da je njihov cilj „to make more kids“ (da se prisetimo nesrećnog prevoda inicijative Dragice Nikolić, sa sajta predsednika).
Ako želimo da ostanemo u domenu realnosti, onda moramo da prihvatimo činjenicu da izdašna socijalna politika neće imati značajan uticaj na povećanje stope rađanja u Srbiji kao što se svi tome nadaju – pojedine evropske zemlje kao što su Francuska, Danska ili Austrija imaju veoma izdašne programe a nemaju stopu rađanja koja dovodi čak i do proste reprodukcije stanovništva.
Demografska tranzicija će, kao što smo već pisali, imati značajan uticaj na kretanje broja stanovnika u zemlji, a preko toga i na celokupni socijalni sistem: penzije, zdravstvo i školstvo. Ne samo da će stanovnika u Srbiji biti manje, nego će broj starijih biti veći, a mlađih manji. Za školstvo ovo direktno znači sve manji broj đaka u školama. Ovo je nešto čemu svedočimo već decenijama – što nam pokazuje i grafik.
Izvor: RZS; Zakon o budžetu (2008 – 2017)
Broj đaka u osnovnim školama u Srbiji se za jednu deceniju (2008-2017) smanjio sa skoro 640.000 na 540.000, sa naznakama istih, ako ne i gorih trendova u budućnosti. Kako do racionalizacije sistema – mreže škola i broja zaposlenih – ne dolazi, ili barem ne u dovoljnoj meri, usled ovoga dolazi do rasta troškova po pojedinačnom đaku.
Manje đaka u Srbiji, a budžet Ministarstva prosvete raste
Prethodni grafikon pokazuje da je budžet Ministarstva prosvete namenjen sistemu osnovnog obrazovanja, iskazan u dinarima, po pravilu rastao, umesto da se svake godine smanjuje. Do smanjenja je došlo 2012. i 2015, ali je odmah nakon toga usledio novi rast koji bi troškove brzo vratio na stari nivo ili ih čak prebacio preko.
Ovo se najlakše uočava na narednom grafikonu koji prati prosečan trošak po đaku, u dinarima (plavi stubići, leva skala) i evrima (crvena linija, desna skala). Prosečan trošak po đaku iznosio je između 900 i 1.075 evra. Primećujemo samo dve epizode u kojima dolazi do pada prosečne cene po đaku: u 2012. godini što je uticaj smanjenja budžeta Ministarstva zbog mera štednje Vlade Mirka Cvetkovića, ali i pada kursa dinara prema evru, i u 2015. što je prvenstveno posledica mere smanjenja plate zaposlenima u obrazovanju.
Izvor: RZS; Zakon o budžetu (2008 – 2017)
Umesto ad hoc mera do kojih je došlo usled neodložnih fiskalnih problema, trebalo bi da se na sistemski način uredi sistem finansiranja osnovnog obrazovanja, kako bi se sprečila eksplozija troškova do koje će doći smanjenjem broja dece školskog uzrasta.
U većini zemalja CIE, škole se finansiraju prema broju đaka
Srbija nije jedina zemlja koja se suočava sa ovim problemom, već je to slučaj sa svim zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) – što usled visoke emigracije u razvijene zemlje EU, što usled niske stope rađanja. U većini ovih zemalja (Poljska, Mađarska, Bugarska, Slovačka, Češka, Estonija, Litvanija, Moldavija itd) uveden je sistem finansiranja škola prema broju đaka – što više đaka neka škola ima, to će veća sredstva dobiti.
Na ovaj način se onemogućava postojanje neefikasnih državnih škola koje imaju tek nekoliko đaka – umesto toga, ovako se stvaraju podsticaji da se škole ukrupne time što će se spajati, a deca po potrebi prevoziti u susedno mesto u školu.
Iako postoje različita rešenja, u najvećem broju slučajeva država prebacuje sredstva opštini na osnovu broja upisanih đaka, a onda opština plaća direktno školama, i najčešće postoji doplata uz osnovnu vrednost transfera za škole u ruralnim sredinama i sa decom koje prate nastavu na jeziku nacionalnih manjina.
