Šta smo naučili iz gostovanja Marije Lukić u Život priča?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: N1

Marija Lukić, zajedno sa još 7 žena, optužila je Mulutina Jeličića Jutku, predsednika opštine Brus, da ju je dve godine seksualno uznemiravao, a sinoć je svoju ispovest podelila u emisiji Život priča.

Iako zbog „kvara“ na kablovskoj mreži stanovnici Brusa nisu mogli da gledaju emisiju juče, ostatak Srbije je imao priliku da čuje o psihičkom bolu koji pričinjava seksualno uznemiravanje, stranačkom nepotizmu i odvažnosti koja postoji uprkos ogromnom strahu.

„Sreća moja što me predsednik Vučić štiti”

Način na koji počinje kontakt Marije Lukić i Jeličića dobro oslikava trenutno stanje u velikom broju opština u Srbiji. Jeličić joj je ponudio nekoliko različitih poslova u opštini, iako nije bilo zvaničnih konkursa ni za jednu poziciju. Nakon toga joj je rekao da se mora učlaniti u Novu Srbiju ukoliko želi posao.

Lukićeva je svedočila i o širem nepotizmu koji je Jeličić izgradio u Brusu. Najveće javno preduzeće u ovoj opštini vodi njegov bratanac, direktorka biblioteke je njegova sestričina, dok je javni tužilac takođe u rodbinskim vezama sa Jeličićem.

Ovo se nije promenilo ni kada je Jeličić iz Nove Srbije prešao u SNS, što je i dokazao porukom koju je poslao Lukićevoj, gde joj preti da odustane od tužbe protiv njega jer ga „štiti Vučić“.


Jedan od potresnijih delova ispovesti Lukićeve je priča o njenoj sestri koja radi dva posla, 29 dana mesečno, za platu od 19 hiljada dinara.

S obzirom da ima sve kvalifikacije za rad vaspitačice, ona je zamolila Lukićevu da pita Jeličića da li bi joj dopustio da se prijavi na konkurs za to radno mesto. Lukićeva je to i učinila, međutim njena sestra ipak nije primljena. Kada je upitala Jeličića zašto se to dogodilo on joj je odgovorio „Znaš ti zašto“, a dodao je i da pošto nisu spavali on nema nikakvu odgovornost prema njoj.

Jeličić je tipičan primer kabadahije koji ima potpunu kontrolu nad jednim delom teritorije ove zemlje, bez nadzora i stega. Sve dok je podoban ispostavi u Beogradu on će ostati u svojoj fotelji, gde će moći da arbitrarno odlučuje o sudbini svakog stanovnika Brusa.

 

„Nisam ništa provokativno nosila“

„Dohvatio me je oko ruku, privukao me i poljubio pravo u usta.  Ja sam ga odgurnula i rekla da nećemo tako da radimo i da mi to ne treba“, rekla je Lukićeva opisujući svoj prvi sastanak sa Jeličićem.

Međutim, osim zgranutosti njegovim ponašanjem ona je počela, kao i veliki broj žena, da preispituje svoju odgovornost. Lukićeva je rekla da ništa provokativno nije nosila, ali da je osećala grižu savesti jer je možda bila previše ljubazna ili se provokativno smejala.

Čak i kada se zlostavljanje nastavilo, ona je krivila prvenstveno sebe zbog toga što nije ranije otišla, i zbog toga što se uopšte upustila u rad na mestu gde je takav čovek šef. Lukićeva je imala i dodatan teret zbog toga što se osećala da je na neki način izneverila sestru koja nije dobila posao, upravo zato što ona nije pristala na seksualne odnose sa Jeličićem.

Osećaj krivice i griže savesti je gotovo univerzalan osećaj za sve žrtve seksualnog uznemiravanja. Kada odrastate u okolini koja pokušava da odgovornost za neprikladno ponašanje muškaraca uvek pronađe u „provokativnom“ ponašanju žena, logično je da deo toga usvajate i internalizujete.

Bez obzira na to što svesno znate da niste ni na koji način isprovocirali to, osećaj sramote, stida i neosnovane krivice je u duboko u vama i otežava vam da progovorite o tome što se dogodilo, a slučaj Marije Lukić je očigledan primer toga.

Ona je i kao razlog zašto ga nije prijavila ranije navela nekoliko porodičnih problema koji su se tada događali, i zbog kojih ona nije htela da komplikuje situaciju. Čak i kada su žrtva, saznanje da njihova prijava može da izazove stres i probleme drugim ljudima čini da žene često prioritizuju dobrobit svoje porodice, ignorišući patnju kroz koju same prolaze.

 

Nemogućnost da izdrži uznemiravanje je prevazišlo strah

Lukićeva je govorila i o mentalnim problemima koji su počeli da se manifestuju  fizički. Mučnina, povraćanje, insomnija, preterano pušenje i konzumiranje tableta za smirenje su tokom ovog perioda bili svakodnevica za nju, a za njih je direktno odgovoran Jeličić.

Kada je odlučila da se požali ljudima u njenoj okolini većina joj je rekla da je Jeličić previše moćan da bi se ona obračunala sa njim. Kada je ispričala sve ovo doktoru Miroslavu Paniću, predsedniku skupštine opštine Brus, u nadi da će on uspeti da utiče na Jeličića, dobila je odgovor: „Ili mu daj to što traži ili se skloni“.

Čak i kada je objavila sve poruke javno Lukićeva je učinila to uprkos protivljenju njenog muža. Ona je učinila ovo upravo iz straha da bi Jeličić nešto mogao da joj učini, misleći da je ovo najbolji način zaštite protiv „žestokih momaka“ kojima joj je Jeličić zapretio.

U slučaju Lukićeve, hrabrost je proizašla upravo iz osećaja potpune poraženosti i straha, a u svetlu svih otežavajućih okolnosti njena odluka još više je vredna divljenja.

 

Vojtehovski je ovim učinila mnogo za žene u Srbiji

Iako je već bilo poziva na smenu Jeličića, Tanja Vojtehovski, voditeljka emisije Život priča, učinila je ovu priču dostupnom širem krugu građana.

Njena emisija ima dobru gledanost, a iskrena i potresna ispovest će povećati pritisak na SNS da preduzmu nešto kako bi uklonili Jeličića sa mesta predsednika opštine. Dodatno, gostovanje Lukićeve u Život priča daće vetar u leđa svim ženama koje se dvoume oko toga da li treba da prijave seksualno uznemiravanje.


Iako je veći deo emisije Lukićeva govorila, Vojtehovski je takođe poslala poruku.

Kada je Lukićeva rekla da tokom prvog susreta nije nosila ništa provokativno što bi isprovociralo Jeličića, Vojtehovski je uzvratila da to nema nikakve veze, kao i da ne treba da oseća grižu savesti ni u jednom trenutku. Ovo je potrebno reći svim ženama koje su ikada pomislile to, i podsetiti ih da je pravdanje nepotrebno,  jer seksualno uznemiravanje nikada nema opravdanje.

Dati prostor ovakvoj priči na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju je velika stvar, a Vojtehovski je dala novu pažnju ne samo ispovesti Mariji Lukić, već i ostalim ženama koje su bile Jeličićeve žrtve.

 

Prava hrabrost postoji zajedno sa strahom

Lukićeva je istakla da se, pored svega, ne kaje što je ušla u sve ovo. „Makar peške išla do Strazbura neće se završiti na ovome“, dodala je ona.

Uprkos tome, očigledno je da je količina stresa i straha kroz koju je ona prošla velika, ali upravo tu je i značaj njenog podviga. Najhrabrije odluke se donose upravo kada je strah ogroman, ali vas nešto gura da nastavite dalje.

S obzirom na sve to, bitno je da njena žrtva ne ostane uzaludna, da se u našem društvu konačno povede razgovor o tome zašto je seksualno uznemiravanje toliko prisutno i šta treba uraditi povodom toga. Prvi korak mora biti smena Jeličića, a u narednom periodu ćemo videti da li će SNS podleći pod pritiskom javnosti.

Sledeće nedelje će biti prikazan i drugi deo emisije, u kom će Marija Lukić govoriti o pretnjama i pritiscima koji su se događali od podnošenja prijave. Do tada, treba zahvaliti Vojtehovskoj zbog toga što je odlučila da ovoj priči obezbedi vreme na nacionalnoj frekvenciji, i Mariji Lukić zbog toga što je preuzela na sebe borbu na koju se mnoge žene nisu usudile.

 

Pročitajte i: Slučaj Marije Lukić: Na šta je sve spreman lokalni SNS moćnik?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *