Foto: iStock
“Liberali treba da sarađuju preko najmanjeg zajedničkog sadržaoca, a to su liberalne reforme, nezavisno od eventualnog članstva u EU ili NATO-u.”
U situaciji gde svega nekoliko procenata građana podržava članstvo Srbije u NATO, a gde entuzijazam građana, a i same EU, za integracije Srbije stagnira, politički je neprofitabilno stavljati u prvi plan podršku članstvu Srbije u ovim organizacijama. Liberalne partije u Srbiji bi trebalo da prilagode svoju strategiju.
Šta je pravi interes liberalnih, „pro-zapadnih“ partija u Srbiji?
Članstvo u EU i NATO-u u liberalnim krugovima u Srbiji često se posmatra kao najbrži put do „modernizacije“, „normalizacije“ ili „ulaska“ Srbije u klub razvijenih zemalja. Pored toga što se ovi procesi vide kao jasan put i dobro dizajniran način da se stvari u Srbiji reformišu, stiče se i utisak da bi članstvo Srbije u EU i NATO-u za mnoge liberale dalo određenu „potvrdu“ da je njihova zemlja zaista civilizovana, razvijena zemlja koja pripada evropskoj kulturi. Članstvo u EU i NATO-u vidi se kao svojevrsni „kraj istorije“ posle koga je jasno da se Srbija oslobodila negativnog tereta prošlosti i izašla na siguran put, u mirne vode stabilnosti i prosperiteta.
Zasigurno, ne možemo tvrditi da su EU i NATO integracije cilj sami po sebi. One to nisu bile ni za druge zemlje Evrope, nisu to ni za SAD. I EU i NATO su sredstva za svoje članice da obezbede neke svoje interese – bilo da se radi o ekonomskim interesima ili o bezbednosnim interesima. Za određeni broj ljudi svakako je primamljiva ideja i nekog šireg identiteta, bilo kao nadogradnje lokalnog i nacionalnog identiteta, bilo kao zamena za njega, ali ovo svakako nije primarna svrha EU i NATO-a.
EU i NATO na sličan način ne bi trebalo da se smatraju ciljem samim po sebi ni ako se radi o domaćim liberalima. Cilj je prosperitetna Srbija, mir, stabilnost i priznanje u svetu. EU i NATO su jedni od načina na koji se do toga može doći.
Šta o tome misle građani Srbije?
Podrška NATO integraciji je konstantno na prilično niskom nivou. Čak i kada bi ovo bila najbitnija tema za birače, može se opravdano sumnjati da bi opcija koja zagovara NATO članstvo prešla cenzus.
Ako ukupno 6% ili 10% birača podržava nešto, čak i da je to najbitnija tema za njih, dovoljno je da se glasovi podele na dve partije i da obe rizikuju ostanak ispod cenzusa. Može se sumnjati da i tih 6% ili 10% birača koji podržavaju ovakav smer Srbije zaista stavlja ovu temu u sam vrh interesovanja – ekonomska pitanja, na primer, u istraživanjima javnog mnjenja dominiraju diskursom, što dosta mudro koristi vladajuća SNS. Sa druge strane, preko 80% ljudi ima negativan stav o članstvu u NATO.
Zagovarati članstvo Srbije u NATO-u izgleda sasvim neproduktivno sa aspekta političke strategije – ono osuđuje partiju da bude na margini i rizikuje svoje mesto u parlamentu i za pregovaračkim stolovima.
Sa EU stvari stoje donekle drugačije. U poslednjih nekoliko godina, oko polovina birača podržava članstvo Srbije u EU, kada bi se odmah glasalo o tome na referendumu. Ako to imamo u vidu, zagovaranje EU članstva može biti profitabilno politički. Ne samo da se može ući u parlament, već se može osvojiti i većina.
Potenciranje evrointegracija je klizav teren za liberale u Srbiji
Teren EU integracija za liberalne stranke postaje sve klizaviji. Prvi razlog za to je što su liberalne partije sada u opoziciji, a EU podržava vlast za koju oni tvrde da predstavlja stvari koje oni preziru. Ovo opoziciju dovodi u konfuznu situaciju – sa jedne strane se pod plaštom evropskih vrednosti i EU integracije protestuje protiv vlasti, a sa druge strane upravo ta EU daje komplimente vlasti da približava Srbiju članstvu i vrednostima EU.
Drugi razlog je pad entuzijazma birača u vezi sa EU. Posle inicijalnog entuzijazma u periodu vlasti DOS, pa i kasnije, Koštuničine i Tadićeve vlasti, podrška EU je spuštena, a utisak je i da oni koji su za članstvo Srbije u EU vide EU sa manje emocija.
Treći razlog zašto je stavljanje EU u prvi plan klizav teren za liberale u Srbiji je vezan i za signale iz EU. Stav EU prema Srbiji je već neko vreme stav stalnog pomeranja datuma članstva Srbije (što ima veze i sa sporim ispunjavanjem uslova od strane Srbije), a sada se čuju poruke koje kažu da u EU trenutno nema mesta za proširenje. Neki od ovih razloga su izvan kontrole Srbije i većine srpskih političara – oni imaju veze sa odnosima u okviru EU.
Četvrti razlog je i određena promena u okviru same EU koju vidimo u činjenici da je u porastu evropskepticizam. Iako možemo reći da je evroskepticizam u EU prenaduvan od strane medija (istraživanja javnog mnjenja pokazuju rekordno visoke podrške EU u gotovo svim zemljama, što navodi na zaključak da čak ni strastvene pristalice evroskeptičnih partija nisu baš sasvim za izlazak iz EU, već za određene promene i kontriranje briselskim elitama), naši glasači ovo vide. To može da birača u Srbiji navede na pomisao da „neće oni nas da prime dok prvo ne srede sve kod sebe“.
Ako se sve ovo posmatra zajedno, mi dolazimo u situaciju da liberali u Srbiji potenciraju EU članstvo, dok EU daje podršku protivniku, jasno kaže da trenutno nema mesta za Srbiju i dok naši glasači vide sve to, uz činjenicu da postoji utisak da EU trenutno radi na sređivanju svog dvorišta. U smislu političke strategije i komunikacije, tema EU integracija je preuzeta od strane drugih i više nije specifična za liberalne partije i nosi nekoliko faktora koji su izvan kontrole srpskog liberalnog političara.
U ovakvoj situaciji, liberal koji na prvo mesto stavlja EU integracije Srbije sam sebi izmiče tepih pod nogama i rizikuje da se prepusti silama izvan svoje kontrole, pa i da ga shvate kao aktera koji ne razume političke trendove i prema tome ne zaslužuje da bude na vlasti.
Šta onda liberali treba da rade?
U Srbiji postoji više vrsta liberala. Postoje liberali koji se zalažu za članstvo Srbije u EU i NATO-u, oni koji žele samo EU ili samo NATO, kao i oni koji ne žele nijedno od toga. Zajedničko svima je da jesu za vrednosti slobodnog tržišta, da su društveno tolerantni (iako će neki gunđati na određene pojave, zasigurno neće dići ruku da povrede nekoga) i da žele da Srbija napreduje ekonomski i društveno.
Takođe, između pristalica ovih vrednosti će, pored članstva u EU i NATO, do spora dolaziti i po pitanju Kosova, odnosa u regionu i slično, ali to ne sme da ugrozi posvećenost ostalim ciljevima.
Ako članstvo u EU i NATO-u nisu ciljevi sami po sebi, već su ciljevi mir, stabilnost, jaka privreda koja brzo raste i društvo koje se preko privrede povezuje sa svetom, dobri odnosi u regionu, narod koji se oseća poštovanim, mudro bi bilo to tako i definitisati.
Zašto upravo ove ciljeve ne bismo stavili na prvo mesto, a onda diskutovali kako da stignemo do njih? Ako nešto kao liberali znamo, to je da tržišna privreda vodi ekonomskom rastu, da otvorena privreda vodi saradnji sa drugima i velikim mogućnostima za sve naše građane i građane susednih zemalja. Ovo su teze koje stvarnost već potvrđuje.
Država jake privrede imaće i bolji brend u svetu, obrazovanije građane, veće mogućnosti da ispregovara svoje interese na globalnoj sceni i svakako bolju komunikaciju sa regionom. Upravo one stvari koje želimo postići EU i NATO integracijama.
EU integracije, pa i NATO integracije, zaista u jednoj meri mogu biti prečica do ovih ciljeva. Mnoge reforme koje EU zahteva od Srbije su odlične za Srbiju i predstavljaju rešenja koja su efikasnija od postojećih. Međutim, brend EU i NATO, kao i njihovi prioriteti, postaju sve rizičniji teren za partije liberalne orijentacije, dok uz to, određeni broj liberala biva otuđen potenciranjem EU i NATO članstva u datom kontekstu.
Sve to suštinski sprečava liberale da guraju svoju agendu – uspostavljanje slobodnijeg tržišta, ekonomsko osnaživanje, stabilnost u regionu i veći ugled u svetu.
Umesto toga, mudar potez bi bio u prvi plan staviti drugačije definisane ciljeve, a zatim diskutovati kako da se do toga dođe. Liberali treba da sarađuju preko najmanjeg zajedničkog sadržaoca, a to su liberalne reforme, nezavisno od eventualnog članstva u EU ili NATO.
Prioriteti su vladavina prava i racionalnost u spoljnoj politici
Ciljevi liberalne reforme u Srbiji su jasni. Pre svega, Srbija mora uvesti vladavinu prava i srediti svoju privredu – smanjiti poreze na rad, izvršiti privatizacije i izbaciti politiku iz privrede, iskoristiti novac da se u red dovedu infrastruktura, socijala, i ostali servisi koje država daje.
Potrebno je omogućiti preduzetnicima (a ima ih preko 400.000) da rade u predvidivom i stabilnom okruženju, da mogu da naplate svoja potraživanja, da mogu efikasno da posluju bez birokratskih prepreka. Zatim, neophodna je i spoljna politika zasnovana na principima – povezivanje na osnovu interesa i odbrana bezbednosti i svojine građana Srbije gde god da se nalaze. Srpskoj spoljnoj politici nedostaje ova vrsta racionalnosti, a liberali bi trebalo da budu oni koji je osvežavaju.
Pristupanje EU sa sobom zaista nosi mnoga rešenja za ova pitanja, ali je nepotrebno čekati da se slože stvari izvan naše kontrole. Ako se Srbija sredi i uredi, EU će to svakako pozdraviti, a za članstvo će biti prilike – svi žele da uspešni budu deo njihovog kluba.
Srbija je već privredno vezana za EU, što je sasvim logično. Srbija je okružena NATO članicama, naša vojska već sarađuje sa NATO više nego sa bilo kojim drugim akterom. Vlast SNS je Srbiju približila NATO u velikoj meri, a ne izgleda kao da od tog puta želi ili zna kako da odustane. Istovremeno, ideja neutralnosti se čini veoma ukorenjenom među biračima i čini se da nadmašuje pro-ruske sentimente u popularnosti.
Poenta cele priče je da, kako stvari danas stoje, a na osnovu prethodnog iskustva, sve i da Srbija uđe i u EU i NATO, gotovo je sigurno da liberalne partije neće biti te koje će je uvesti. To nije ni neophodno.
Liberalne partije imaju znanja koja drugi nemaju – znanje da je slobodno tržište, zasnovano na vladavini prava i ravnopravnim pravilima za sve, put do prosperiteta – ekonomskog, kroz ekonomski razvoj, i društvenog, kroz bolju povezanost sa svetom, fokus na saradnji, veći ugled u svetu i bolje obrazovanje svojih građana. I sada je vreme da ta znanja konsoliduju, iskomuniciraju prema građanima, a zatim ih i primene, bez čekanja da se na njih osvrnu EU i NATO.