Evo zašto treba da gledate film „Šavovi“
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Nika Fehmiu

“Obično se kaže majci da je dete mrtvo, ne dozvoli joj se da vidi ili se kaže da je bolje za nju da ne vidi, a onda se ta beba proda.”

Nakon projekcije na filmskom festivalu u Berlinu, film o nestalim bebama „Šavovi“ imaće svoju projekciju i na beogradskom FEST-u u petak 1. marta. O filmu, problematici koju ovaj film obrađuje i o nagradi za najbolji evropski film u programu Panorama, razgovarao sam sa rediteljem Miroslavom Mišom Terzićem.

 

Da li možete na samom početku našim čitaocima ukratko da približite priču o nestalim bebama?

Ovde se radi o slučajevima koji se dešavaju od sredine šezdesetih godina prošlog veka do danas. Slučajevi nestalih beba dešavali su se mahom u Srbiji, ali i na drugim područjima bivše Jugoslavije. Obično se kaže majci da je dete mrtvo, ne dozvoli joj se da vidi ili se kaže da je bolje za nju da ne vidi, a onda se ta beba proda.

Do sada nijedan slučaj nije rešen, iako postoje mnogi roditelji koji misle da su njihova deca na taj način ukradena. Međutim, kada se ova tema pojavljuje već toliko godina u javnosti više kao ’verovali ili ne’, a ne kao stvarna vest, onda čovek mora da se zapita o okruženju u kome živi i zašto nijedan slučaj nije rešen.

 

Šta vas je kao reditelja motivisalo da izaberete užasan problem nestalih beba za temu svog novog filma?

Zapravo, prvi put kada sam se susreo sa jednim takvim člankom, trebalo je da postanem otac i bio sam užasnut. Kao svaki normalan čovek bio sam uplašen da se to i nama ne desi. To je jedan veliki motiv, iako se u mom slučaju sve dobro završilo, ali ja ne bih voleo da se to desi nekome u mom okruženju jer mi je kao roditelju takva stvar morbidna i zastrašujuća.

A onda sam kao neko ko je hteo da skrene pažnju na ovaj problem, odlučio da to uradim kroz film.

 

Miroslav Miša Terzić; foto: Andrija Zelmanović

 

Koliko je bilo teško takvu temu predstaviti na bioskopskom platnu?

Dugo je vremena trebalo da pronađem način i pravi ugao gledanja na ovu stvar. Nastajalo je nekoliko različitih scenarija kojima nisam bio zadovoljan, a onda sam sebi postavio pitanje ko je ovde najveći tragičar. Tada sam shvatio da su to majke kojima je zapravo oduzeto pravo da budu majke, a to su i uništene porodice.

Nakon toga sam sebi objasnio iz koje perspektive da radim film, a upoznao sam i Drinku Radonjić čija priča me je potresla i rešio sam da njena priča bude osnov za moj film. Najvažnije mi je bilo da ne pobegnem od njene lične potrage. Nisam se bavio mnogo zločincima i sistemom, već šta je jedan takav zločin učinio ljudima u životu i kakve je to posledice ostavilo mnogo godina kasnije.

 

Kako je reagovala publika u Berlinu na film? Koliko je njima ova tema poznata i da li mislite da njima uopšte zvuči moguće da se ovakve stvari dešavaju?

Mislim da i njima zvuči moguće da se takve stvari dešavaju jer to nije stvar koja se vezuje samo za naše područje, već je to problem sa kojim se susreću ljudi širom sveta. Nakon projekcije filma, meni je bilo najuzbudljivije što sam mogao da čujem tišinu i da vidim reakcije publike. Ljudi su bili uznemireni i potreseni filmom i svi su želeli da saznaju mnogo više o tome šta se desilo.

Činjenica da smo dobili drugu nagradu publike na festivalu, dovoljan je pokazatelj koliko su se ljudi vezali za priču koju smo im ispričali.

 

 

Dobili ste i nagradu za najbolji evropski film u programu Panorama. Šta takva nagrada znači za vas i vaš film, a šta za srpsku kinematografiju?

Znači mnogo za sve nas. Meni lično znači satisfakciju da smo napravili nešto dobro jer smo puno vremena uložili u sve to. Za film će ova nagrada značiti jednu bogatu distribuciju koja će nam otvoriti vrata mnogih bioskopa u Evropi. Film će verovatno biti pozvan i na dosta festivala, ali će se vremenom čuti više o tome. Ja se nadam da to znači puno i za srpsku kinematografiju i ponosan sam zbog toga.

Mi u Srbiji ne snimamo puno filmova godišnje, a onda je lepo kad se neki od tih filmova nađe na velikom festivalu. Na kraju, naravno da čovek bude ponosan što je to radio i za svoju zemlju.

 

Kako vidite odnos države prema celom problemu?

Postoje već nekoliko godina različite komisije koje se menjaju od vlade do vlade, a postoji i Savet Evrope i Sud u Strazburu koji je doneo jednu presudu u korist majke. Postoji ideja da se taj problem reši ali zašto to sve stoji u mestu, verovatno je i odgovor na pitanje koja je uloga države.

Sve to postoji kao želja, ali ne i kao rešenost da se te stvari dovedu do kraja, odnosno do pravnog razrešenja, pošto ljudsko emotivno razrešenje nikome nije zadovoljavajuće.

 

Na protestima su počeli da se pojavljaju transparenti o nestalim bebama, kako to komentarišete?

Ljudi koji protestuju zbog ovog problema, već protestuju nezavisno od ovih protesta u poslednja dva meseca. Oni se skupljaju ispred skupštine, to su ljudi koji žele svoju decu. Oni svaku priliku koriste da dođu do onoga što njih zanima i što ih boli.

 

Možete li da podelite neki detalj koji vas je posebno emotivno šokirao?

Zaista ima mnogo stvari, ali me najviše šokira činjenica da do sada nijedan slučaj nije rešen.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *