Foto: iStock
U Srbiji se tema obrazovanja u javnosti uglavnom svodi na pitanje kolika treba da bude plata nastavnika, tačnije koliko bi je trebalo povećati. Vrlo malo pažnje posvećuje se kvalitetu obrazovanja, birokratizovanom školskom sistemu u okviru koga su nastavnici pretvoreni u činovnike koji se više bave popunjavanjem papirologije umesto radom sa decom, ili sistemu podsticaja koji bi nagrađivao kvalitetniji rad nastavnika.
Najbolje merilo za kvalitet obrazovanja su testovi na kojima ne prolazimo posebno dobro
Kao što ocena nije pravilna mera znanja, svi znamo i to da ići u školu i nešto naučiti nije isto. Kvalitet obrazovnog sistema, tj. koliko deca znanja nose iz škole, za sada najbolje mere testovi postignuća đaka, od kojih su najpoznatiji TALIS (niži razredi osnovne škole) i PISA (završni razredi osnovne škole).
Interesantno, dok je Srbija rangirana relativno dobro na prvom testu, na ovom drugom smo mnogo lošiji. Srbija je poslednji put na PISA testiranju učestvovala 2012. godine (naredni trogodišnji krug 2015. smo preskočili, dok čekamo rezultate iz 2018), i prema rezultatima ovog testiranja čak 35% đaka u Srbiji je ocenjeno kao funkcionalno nepismeni budući da nisu uspeli da dostignu PISA nivo II.
Pročitajte i: PISA testiranje – zašto je važno za obrazovanje u Srbiji
Kvalitet nastavnog kadra izuzetno utiče na to kako i koliko će đaci naučiti
Međunarodna istraživanja su pokazala da su važni faktori postignuća đaka socio-ekonomski status porodice iz kojih dolaze, ali i kvalitet nastavnog kadra. Dok na prvu varijablu država ne može baš da utiče, ova druga je gotovo u potpunosti pod njenim nadzorom. Različiti državni organi propisuju korpus znanja i veština koje nastavnici treba da imaju i licenciraju ih, određuju kurikulum u školama i udžbenike po kojima se radi, organizuju i rad fakulteta koje pohađaju budući učitelji i nastavnici, te vrše konačnu regrutaciju zaposlenih.
Izgleda da ovde naša država prilično loše radi – jer u samo nekoliko godina od natprosečnih rezultata na TALIS-u dobijamo ispodprosečne rezultate na PISA-i.
Plate nastavnika često jesu povezane sa obrazovnim rezultatima – iako postoje izuzeci, uglavnom u zemljama koje imaju visoka postignuća nastavnici primaju plate koje su iznad proseka. Ovo je neophodno ne samo da bi se privukli dobri đaci da pohađaju nastavničke fakultete (jer bi oni inače mogli da biraju i druge fakultete koji bi im omogućili visoke zarade u budućnosti), već i da motivišu već postojeće nastavnike na dobre rezultate rada.
Visina plate nastavnika u Srbiji nakon novog obračuna iznosi oko 54.000 za puno radno vreme za početnika, što je nešto iznad prosečne zarade u zemlji (50.000 dinara u novembru prošle godine) ili BDP po glavi stanovnika. Visina pune plate sada više nije jedina ili glavna prepreka, jer se Srbija tu nalazi negde pri sredini zemalja u Evropi. Ali sama visina plata nije dovoljna, ako nedostaju druge kockice u mozaiku.
Neophodni su podsticaji za kvalitetan rad
Kao i u svakom sistemu, postoje dobri i loši radnici, pa tako postoje dobri i loši nastavnici, ali sa sistemom uravnilovke gde svi dobijaju istu platu bez obzira na njegov kvalitet, loši nastavnici su nagrađeni na uštrb onih dobrih.
Dobri nastavnici ne dobijaju veće plate, niti loši nastavnici manje plate. Do skoro se plata gotovo u potpunosti obračunavala prema nedeljnom fondu časova. Stoga je razlika u plati između nastavnika početnika i onog sa 20 godina iskustva sa razrednim starešinstvom bila tek oko 10% zarade.
Ovo je delimično izmenjeno novim sistemom, koji bi trebalo da obezbedi veći raspon u zaradama među nastavnicima. Međutim, glavni parametar za određivanje plate je i dalje fond časova, dok odabrani parametri kao godine staža ne moraju da budu dobri prediktori kvaliteta nečijeg rada, tako da tek ostaje da vidimo kako će ovaj sistem da funkcioniše u praksi.
Srbija i dalje spada u red zemalja gde je početna plata nastavnika u odnosu na prosečnu platu nastavnika visoka, ali nakon toga ima malo mogućnosti za napredovanje, što nije podsticajno okruženje za nastavnike.
Postoje brojni primeri odličnih nastavnika – ali nemamo sistem koji ih nagrađuje
I pored ovakve situacije, u Srbiji svakako postoje izuzetni nastavnici – o nekima od njih smo mogli da čitamo kada su se kandidovali za Global Teachers Award, međunarodnu nagradu za uspešne nastavnike.
Međutim, koliko god odličnih i pozitivnih primera postojalo širom Srbije, u realnosti ovi sjajni nastavnici primaju istu platu kao oni koji se uopšte ne trude oko svog posla već ga samo otaljavaju, što ima i svoje posledice po đake kojima predaju. Svako od nas se i posle niza godina nakon završetka školovanja seća nekoliko dobrih nastavnika, koji su nam pomogli da naučimo nove stvari, razvijamo kritičko mišljenje i nova interesovanja, ali takođe i onih loših koje jednostavno rad sa decom nije zanimao.
Obrazovanje gotovo uvek počiva na nastavnicima i tome kako i koliko oni rade u učionici i van nje. Ukoliko i dalje nastavimo praksu u kojoj kvalitetan rad nastavnika nije sistemski stimulisan i negovan, već prepušten dobroj volji samih nastavnika, ne treba da se čudimo što ovakvi pozitivni primeri nisu pravilo već izuzetak.