Foto: iStock
Originalno objavljeno na sajtu FEE pod nazivom „In the Fight against Climate Change, Free Markets Are Our Biggest Ally”
Autor: Michael Rieger Prevod:Marta Vasić
Svet postaje alarmantnom brzinom sve topliji, a naša jedina nada za odlaganje ekološke katastrofe jeste da potpuno napustimo kapitalizam. Ovako izgleda argument manje grupe ekoloških aktivista i socijalista koji sebe nazivaju “ekosocijalistima”.
Ovi ekosocijalisti su nedavno likovali nakon što je UN Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC) objavio izveštaj, u kom pozivaju na drastično smanjenje gasova koji dovode do efekta staklene bašte kako bi se sprečili najgori efekti klimatskih promena. U svom poslednjem članku u časopisu Vice, Erik Holthaus, ekosocijalista i meteorolog, rekao je : “Najbolji svetski naučnici su upravo dali bezuslovnu podršku sistematskom prekidu sa kapitalizmom kao ključnim preduslovom za opstanak civilizacije i planete”. Stanovište Holthausa je deklaracija srži uverenja ekosocijalista – klimatske promene ne mogu biti sprečene sve dok socijalizam ne zameni kapitalizam.
Argumenti ekosocijalista nisu samo preuveličavanja – oni su potpuno pogrešni. Ako svet želi da zaustavi klimatske promene, onda će kapitalizam i slobodno tržište biti jedan od glavnih saveznika.
Slobodno tržište podstiče dobar odnos prema životnoj sredini
Od kada su naučnici počeli da proučavaju klimatske promene 1980-ih, kapitalističke zemlje su smanjile proizvodnju gasova koji dovode do efekta staklene bašte više nego nekapitalističke zemlje. U nizu tvitova Noa Smit, ekonomista i kolumnista medija Bloomberg Opinion, ukazao je na visoku korelaciju smanjenje emisija ugljen-dioksida i tranziciju Istočne Evrope iz komunizma u kapitalizam.
Prema podacima organizacije Emissions Database for Global Atmospheric Research (EDGAR), svaka zemlja Varšavskog pakta, sa izuzetkom zemalja bivše Jugoslavije, smanjila je emisiju ugljen-dioksida od 1990. godine. Bivše komunističke države (sada kapitalističke) Estonija i Ukrajina imaju jedne od najvećih smanjenja u sveta, sa smanjenjem od 39.4% i 70.4%. U međuvremenu, emisija ugljen-dioksida se povećala u Venecueli za 59.3%, Laosu za 232%, Kini za 353% , i u Vijetnamu za čak 927%. Pokazalo se da socijalističke ekonomije nisu baš blagonaklone prema životnoj sredini.
Ipak, ekosocijalisti su među najvećim kritičarima marksističkog lenjinizma, zvanične ideologije Sovjetskog Saveza i komunističkih zemalja Varšavskog pakta, povezujući nedostatak brige za životnu sredinu u ovim zemljama sa „imitiranjem kapitalističkog produktivizma“. Ekosocijalisti umesto toga predlažu ukidanje privatnog vlasništva i uspostavljanje kolektivnog poseda imovine, kako bi se sprečila eksploatacija od strane kapitalista. Umesto fokusa na proizvodnju dobara, kao što su radili u Sovjetskom Savezu, ekosocijalisti pozivaju na osnivanje saveta revolucionara koji bi nadgledali ekološki održivu ekonomsku proizvodnju.
Briga o životnoj sredini je profitabilna
Kejli Rodžers, autorka Vice članka, ponudila je sama protivljenje ekosocijalističkoj ideji, ukazujući da “postoji profit koji može biti napravljen u borbi protiv klimatskih promena” i pružila je statistiku koja pokazuje ekonomski rast industrije alterantivne energije. Viktor Volis, autor knjige Crveno-zelena revolucija: Politika i tehnologija ekosocijalizma i jedan od ekosocijalista koje je Kejli Rodžers intervjuisala, odbacio je njena zapažanja, naglašavajući da će najveće kompanije biti uvek uticajnije od malog dela kapitalističke ekonomije koji odgovara na problem ekoloških promena.
Volisovi argumenti su ukorenjeni u marksističkoj teoriji kapitalističke akumulacije, koja tvrdi da kapital postoji kao sredstvo buržoazije da ponovo investira i pridobije još kapitala, što je vrsta ciklusa bez kraja. Karl Marks je smatrao da ovaj proces neminovno vodi koncentraciji većine svetskog kapitala u rukama manjine, što Volis povezuje sa dominacijom naftnih kompanija u energetskom sektoru. Međutim, Volisova procena je jednostavno pogrešna.
Prema Međunarodnoj energetskoj agenciji, investicije u obnovljive izvore energije su zasenile investicije u fosilna goriva i nuklearnu energiju. U 2016. godini globalne investicije u obnovljive izvore energije iznosile su 297 milijardi dolara, što je duplo više nego 143 milijarde investirane u neobnovljive izvore energije. Čak i u okviru marksističke teorije kapitala, izgleda da je buržoazija dosta zainteresovana za zelene investicije.
Suprotno uverenjima ekosocijalista, kapitalizam je obezbedio neke od najvažnijih napredaka u smanjenju emisije karbon-dioksida. Nedavni izveštaj finansijski savetodavne firme Lazard pokazao je da se trošak solarne energije drastično smanjio u poslednjoj deceniji, kao i da je solarna energija sada jeftinija od fosilnih goriva. Zajednice širom sveta imaju sada izbor energetskog izvora koji je ne samo manje štetan od fosilnih goriva, već je i ekonomičniji. U ekosocijalističkom društvu, solarna energija, bez takmičenja sa fosilnim gorivima, ostala bi arhaična i neefikasna.
Ekosocijalizam počiva na pretpostavci da su fosilna goriva toliko efikasna da svako pomeranja od njihove upotrebe mora da uključuje državnu kontrolu. Ali uspeh kapitalizma pokazuje da to prosto nije slučaj.
Postoji mnogo rasprava o najboljem načinu da se smanji uticaj klimatskih promena. Granica do koje tržište može da odredi najbolji izvor energije ili do koje vlasti treba da „podstiču“ tržišta u određenom pravcu je podložna raspravi, kao što je i pitanje najboljih metoda sprečavanja kompanija da zagađuju. Ipak, argument da svaki efikasan odgovor na klimatske promene zahteva uništavanje kapitalizma treba da bude eliminisan.
Autorka