Ivan Vejvoda za Talas o evropskom putu Srbije i odnosu sa Rusijom
Vuk Velebit

Autor

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: OEBS

Drugi deo intervjua sa Ivanom Vejvodom, direktorom evropskog projekta Instituta za humanističke nauke u Beču.

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.

 

Kako vrednosno vidite Srbiju na njenom evropskom putu?

Srbija je 2000. godine, mirnim, izbornim putem osvojila slobodu od po Srbiju pogubnog dugogodišnjeg režima Slobodna Miloševića. Opredelila se za put evropskih integracija, pa i za ulazak u NATO sve do dolaska Vojislava Koštunice za predsednika vlade 2004. godine.

Opredeljenje za ulazak u EU nije ni sa jednom vladom od 2000. na ovamo dovedeno u pitanje, a to znači opredeljenje za vrednosni sistem zasnovan na demokratiji, vladavini prava, na ljudskim i građanskim pravima, na podeli vlasti, političkom pluralizmu, slobodi govora i udruživanja.

Izlazak iz komunizma, iz sistema političkog monopola vlasti, odnosno osvajanje demokratije i slobode je dug i tegoban put. Još je Aleksis de Tokvil u svojoj knjizi „Stari režim i revolucija“ (1856) govorio da stari režim još dugo po svojim običajima i obicčajnosti živi u novom režimu.

Činjenica da je u poslednjem izdanju Fridom Hausa, nedavno Srbija (zajedno sa jednom Mađarskom, članicom EU) vraćena za lestvicu niže u kategoriju „delimično slobodnih“ zemalja iz kategorije „slobodnih“ – treba svakog od nas da zabrine, jer odslikava ono zbog čega su ljudi na ulicama. Trebalo bi da oni koji vode zemlje „stave prst na čelo“, kako je to nedavno napisao Boško Jakšić.

Nasilje i agresivnost u društvu, kultura govora, tabloidizacija značajnog dela medijske sfere, narušava između ostalog vrednosni sistem. Sloj civilizacije i demokratije koji smo postigli je tanak i krhk i isuviše lako ga je krnjiti i oslabiti i unazaditi.

Čini mi se da je najveći deo ljudi koji su na ulicama spontano ali sa ubeđenjem izlazi da bi upravo tu poruku poslao – da ne sme da se, ne samo dozvoli dalja erozija nivoa demokratičnosti koji smo postigli, nego da traži da se vratimo na put nastavka jačanja demokratske političke kulutre, demokratskih ustanova u kojima i većina i manjina imaju ista prava i vreme govora.

 

U Srbiji se već dva meseca održavaju protesti protiv politike Aleksandra Vučića. Da li smatrate da je Evropska unija i Zapad dovoljno angažovan u praćenju i reagovanju na narušavanje sloboda i demokratije u Srbiji?

Evropska Unija i Zapad uvek, ranije kao i sada, pomno prate zbivanja u Srbiji i našem regionu zbog značaja koje ovo jugoistočno krilo Evropske Unije i NATO-a ima, kao i zbog činjenice da kako se to kod njih kaže da je ovo „nedovršeni posao“ evroatlantskih integracija koji je započeo sa padom komunizma 1989.

Ne samo da pomno prate već i reaguju i upozoravaju vlasti i javno i iza zatvorenih vrata na opasnost od narušavanja demokratije, vladavine prava i sloboda.

 

Da li je na pomolu promena odnosa Evropske unije prema aktuelnoj vlasti?

Ne verujem da će doći do promene odnosa EU prema aktuelnoj vlasti, ni kratkoročno ni srednjeročno, naravno ukoliko ne dođe do nekih dramatičnih obrta u situaciji u našoj zemlji. Sve što vidimo u odnosima Srbije sa EU, SAD, Rusijom i Kinom upućuje na to da ćemo gledati nastavak odnosa kakav je do sada bio.

 

Od čega danas zavisi da li će Srbija 2025. godine možda i postati članica EU?

To pre svega zavisi od ostvarivanja demokratskih reformi: od stepena demokratičnosti u društvu, od napretka u oblasti vladavine prava, odnosno ostvarivanja nezavisnosti pravosuđa (poglavlja 23 i 24), od ostvarivanja, sprovođenja svih ljudskih prava. Zatim od postizanja pune normalizacije odnosa sa Kosovom (poglavlje 35), i sameravanja spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom Evropske Unije (poglavlje 31).

Važno je da je Evropska Komisija prošle godine u februaru 2018. izašla sa svojom strategijom za dalje proširenje Evropske unije. Tu su jasno naznačeni osnovni problemi sa kojima se suočavaju zemlje kandidati za ulazak u EU, ali se i daje taj mogući datum, godina 2025.

Ukoliko postoji politička volja u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji itd, da se reforme ubrzaju i prodube taj datum nije neostvarljiv, međutim ako se nastavi ovakvim ritmom, kojeg su mnogi nazvali „puževim korakom“, onda ta 2025. neće biti na dohvat.

Podrška EU u tom procesu pridruživanja je ključna, međutim 90% odgovornosti i posla je u rukama država i građana, građanskog društva, koje žele da postanu članice, pa dakle i Srbije.

 

Da li mislite da će Rusija pokušati da intenzivira svoje prisustvo u Srbiji preko opozicije i ko bi bio njihov saradnik na tom polju?

Rusija će sigurno nastojati da poveća svoj uticaj, ali da li će u tome imati nekog uspeha upitno je.

Rusija već niz godina pokušava da poveća svoj uticaj u regionu. To joj ne polazi za rukom ako uzmemo u obzir da su četiri države proizašle iz bivše Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i uskoro Makedonija) već članice NATO, da je gotovo ceo ostatak balkanskog poluostrva (Rumunija, Bugarska, Grčka) u EU i NATO-u, i Albanija u NATO i uskoro postaje, u junu najverovatnije, kandidat za članstvo u EU. Ceo region se kreće ka EU i većina ka NATO.

Srbija je dakle okružena zemljama koje su svojevoljno, a ne nikakvim nametanjem, postale deo evroatlantske porodice. Srbija i Bosna i Hercegovina idu ka članstvu u Evropskoj uniji. Teško je zamisliti da se taj strateški pravac može izmeniti. Dovoljno je pogledati geografsku i geopolitičku kartu Evrope i u to se uveriti.

Rusija ima uticaja u velikom delu Evrope, pa dakle i u Srbiji putem snabdevanja gasom. Ali Rusija na političkom planu pokušava da utiče na tokove u Evropi i da pokaže slabost Evropske unije i evropskog projekta ujedinjenja. Rusija kao i u drugim zemljama finansira određene partije, grupe, pojedince i ima svoje medije. Nastoji da pokaže da ima određeni uticaj.

Poslednja osmosatna poseta predsednika Putina Beogradu, imala je za cilj upravo to. Vidimo da ima političara i partija u Srbiji koji zastupaju određene ruske stavove, i koje su na primer posetili Krimsko poluostrvo koje je Rusija anektirala, kao suverenu teritoriju Ukrajine 2015, dok Srbija zvanično priznaje celovitost i suverenost Ukrajine i ne priznaje aneksiju Krima.

Srbija treba, kao i drugi da razvija dobre odnose sa najvaznijim zemljama na svetu, ali moraće postepeno i sve jasnije da usklađuje svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom kako se bude približavala članstvu.

Zanimljivo je da je naslednica nemačke kancelarke Angele Merkel na čelu vladajuce CDU (Hrišćansko demokratske unije) Anegret Kramp- Karnbauer uoči Minhenske bezbednosne konferencije prošle nedelje izjavila da „Rusija želi da destabilizuje Evropu“.

Srbija je izgubila mnogo vremena. Srbija je sa zakašnjenjem osvojila slobodu 2000. i započela proces demokratskih reformi i s tim povezanim proces evropskih integracija. Sve ide sporije nego što smo svi očekivali jer breme prošlosti je veće a stari običaji su žilaviji nego što se očekivalo.

Ali činjenica da smo deo Evrope ne samo geografski, već i istorijski, i kulturno itd, kao i da postoji evropski mirovni projekat, najuspešniji u istoriji, bez obzira na sve izazove sa kojima se trenutno suočava, trebalo bi da motiviše da istrajnošću i upornošću celo društvo radi na daljem jačanju demokratske političke kulture i ustanova.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *