Narodne poslanice: Pravda za Mariju Lukić je poziv da žene širom Srbije podignu glas
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

„Više puta je fizički nasrtao na mene, na silu me ljubio, stavljao ruku na noge, na grudi, za šta imam i pisani materijal u vidu prepiski“ – ovako je Marija Lukić, bivša sekretarica predsednika opštine Brus, Milutina Jeličića Jutke koji je i poverenik SNS-a za ovu opštinu, u intervjuu za N1 opisala seksualno uznemiravanje koje je godinama doživljavala od svog nadređenog.

Nakon što nije dobila odgovor od zvaničnika kojima se obraćala, uključujući i Zoranu Mihajlović, predsednicu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, napisala je otvoreno pismo u kojem navodi da je nakon prijavljivanja zlostavljanja dobila otkaz, a prethodno trpela otvorene pretnje, dok su nadležne institucije ćutale. Pored Marije Lukić, bez posla je ostalo još nekoliko žena koje su takođe prijavile Jeličića za seksualno uznemiravanje i napastvovanje.

Suđenje Jeličiću u Osnovnom sudu u Brusu je zatvoreno za javnost, a vrh Srpske napredne stranke čiji je Jeličić član ne nalazi za shodno da se o ovom slučaju oglasi.

U međuvremenu je na društvenim mrežama pokrenut hešteg #PravdaZaMarijuLukić:

Razgovarali smo sa narodnim poslanicama Majom Videnović, Anom Stevanović, Ljupkom Mihajlovskom i Sandom Rašković Ivić o njihovom viđenju ovog problema i očekivanjima i planovima za dalje korake.

 

Poruka glasi: nećete se sakriti i odgovaraćete

Maja Videnović, narodna poslanica Demokratske stranke, tokom govora na protestu u Vranju prošlog vikenda odlučila je da skrene pažnju javnosti na slučaj Marije Lukić.

U izjavi za Talas naglašava da užas kroz koji prolaze Marija i hrabre žene iz Brusa mora da bude „početak kraja tišine“:

Ono što sada ne sme da se dešava je da tišina ušuška te bedne nasilnike koji se kao svaka kukavica kriju iza nekoga i beže sa ročišta.

Ne sme zatvaranje za javnost suđenja da bude saveznik nasilju.

Ne sme tišina u stranci iz koje je taj bednik da ućutka suštinu a to je da niko nikada ne sme da uznemirava ženu i da prođe nekažnjeno. Niko, nikada.

I nikakva stranka ni funkcija ga ne mogu zaštititi. Neće ga zaštititi!

Kad neka bedna “herojčina” pomisli da može, a posebno kada mu nasilje hrabri funkcija predsednika opštine ili bilo koja druga pozicija – tada ta poruka mora da bude brutalno jasna!“

Naša sagovornica dodaje da je kampanja #PravdaZaMarijuLukić važna zbog toga što je sa jedne strane podrška ženama, a sa druge precizna poruka svima koja glasi: „Nećete se sakriti i odgovaraćete.“

 

Poseban problem je sekundarna viktimizacija od strane okoline i nadležnih organa

Ljupka Mihajlovska, narodna poslanica i članica Stranke moderne Srbije, ocenjuje za Talas da slučaj Marije Lukić nije usamljen problem, već da postoji na svim nivoima, kako u javnom sektoru i državnim institucijama, tako i u privatnom. Kao poseban problem ističe sekundarnu viktimizaciju:

„Sekundarna viktimizacija postoji kada okolina i nadležni organi omalovažavaju poziciju žrtve i često je osuđuju, navodeći negde da je ona sama kriva za to što joj se desilo. Svakodnevno se sa time suočavamo, čak su nekada tekstovi toliko tendenciozno predstavljeni, da iako ste dobro upoznati sa problemom i dobro znate da žrtva ne može da bude kriva, možda ipak pomislite da je deo istine u tome što mediji pišu. Zbog toga se mali broj odlučuje da izađe u javnost sa svojim isksutvima.“

Mihajlovska ističe da stranka čija je članica planira da prati razvoj dešavanja, ali i da misli da je sada najvažnije da žene širom Srbije podignu glas.

Kada je reč o vladajućoj SNS, procenjuje da će sigurno biti nekakvih reakcija, ali da ne očekuje da će Jeličić snositi neke veće sankcije.

„Ono što me dodatno zabrinjava je to što se svi sećamo kako je Gašić prošao zbog svoje seksističke izjave – privremeno je smenjen, da bi danas bio direktor BIA-e. Dakle, čak i kada smene svoje zvaničnike, to ne potraje dugo“, zaključuje.

 

Nasilnici se najviše boje toga da budu otkriveni, pa računaju da će se žrtva osećati osramoćeno i da će ćutati

Ana Stevanović, samostalna narodna poslanica, u razgovoru za Talas kaže da je izuzetno važno da žene podignu glas i da budu podrška jedne drugima:

„Moja koleginica Minja Bogavac imala je sjajan tvit – ćutanje je ono što razdvaja žrtvu i heroinu. Dok ćutiš, pristaješ da budeš žrtva, moćnika ali i svog straha, a kada progovoriš, tvoj glas postaje glas gomile žena koje su zlostavljanje ili ćute o zlostavljanju.“

Stevanovićeva objašnjava da psihologija nudi korisne odgovore u ovoj temi:

„Svi nasilnici, kao i psihopate, se najviše plaše da budu otkriveni. Da budu prokazani i da javnost shvati ko su oni zaista. Zato računaju da će se žrtva osećati osramoćeno, pa svaki glas žrtve njima tu moć oduzima.

Zato je jako važno da se sve žene ujedine.“

Naglašava da će se uvek boriti i raditi na osnaživanju ljudi, kako javno, tako i privatno.

„Mariji Lukić svaka čast što je uspela da se podigne, ja ću o tome pričati javno, a volela bih da njen glas kao domina pokrene druge žene da se osnaže i da sruše taj zid ćutanja koji postoji oko nasilnika i zlostavljača u svakoj sferi društva, nezavisno od statusa, obrazovanja i godina.

Računam na veću podršku nevladinih organizacija – nažalost, moj lični utisak je da njihov domet jeste donekle ograničen. Trebalo bi da putuju po Srbiji, da se fokusiraju na ovu temu, posebno u ruralnim područjima, tamo je situacija verovatno još i gora.

Marija je takođe iz manjeg mesta, to je poseban vid hrabrosti. U manjim mestima postoji to nasleđe, patrijarhalno vaspitanje koje utiče na to da se krivi se žrtva. Žrtva nikada i ni u čemu nikada nije kriva, uvek je kriv nasilnik. Nasilnici upravo igraju na tu kartu nasleđa i očekuju da će se izvući.“

Ana Stevanović posebno naglašava da su žrtve u ovom slučaju nezaštićene jer sistem štiti nekog svog drugog člana, te da su, nažalost, javnost, sopstvena hrabrost i dizanje glasa jedino što stoji na raspolaganju.

 

Slučaj Marije Lukić je odraz šireg trenda koji je pojačan dolaskom aktuelne vlasti

Sanda Rašković Ivić, narodna poslanica i članica Narodne stranke, u razgovoru za Talas ocenjuje da slučaj Marije Lukić nije izolovan incident već odraz šireg trenda koji se, kako kaže, pojačava sa dolaskom ove vlasti koja „ne čini nešto da se ponašanje takvih nasilnika i seksualnih manijaka sankcioniše“:

„Aktuelna vlast ove nasilnike i dalje drži na mestu, kao što je ovaj čovek na mestu predsednika opštine Brus dok zastrašuje ceo grad, spopada žene i niko mu ništa ne može.“

Naša sagovornica naglašava da želi da se dodatno angažuje u ovom polju:

„Želim da se angažujem kako bih pomogla Mariji Lukić, kao i svim ženama koje su u sličnoj situaciji i koje bi jednoga dana, zbog nečinjenja društva i tolerisanja ovakvih stvari, mogle da da budu ponižene i da budu žrtve.“

Kako je sada otvoreno pitanje da li slučaj Marije Lukić može da bude okidač za pokretanje šire incijative po uzoru na #MeToo, Rašković Ivić ocenjuje da je sada dobar trenutak za to:

„Zaista je isuviše veliki broj žena koje prolaze kroz slične situacije, govorim o „običnim ženama“. Političarke su, ipak, donekle zaštićene svojom javnom funkcijom, kao što su glumice donekle zaštićene oreolom poznatosti i slave.

S druge strane, obične žene, mlade doktorke, sekretarice, medicinske setre, nastavnice, profesorke, pekarke, pomoćne radnice, one su ta tiha većina koja je izložena neviđenom šikaniranju, a društvo ne preduzima ništa da vinovnike zaustavi.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *