Britansko ostrvo doktora Kamingsa – prikaz filma Bregzit: neuljudni rat

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Popularna nauka |
February 19, 2019
Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Gage Skidmore

Zastrašujuća scena u kojoj obožavateljka u invalidskim kolicima zahvaljuje Borisu Džonsonu što je spasao UK od (doslovce) „70 miliona turskih imigranata“ nije samo crni montipajtonovski humor; ona je i sjajan indikator u kojoj meri je neobrazovanje u eri interneta postalo temelj orvelovske dvomisli.

Postoji uvreženo mišljenje da je Orvelova Životinjska farma satira usmerena isključivo protiv Sovjetskog Saveza i komunističkog totalitarizma. To mišljenje je pogrešno. Kao što je veliki pisac u više mahova eksplicitno pominjao (npr. videti njegov esej „Socijalizam i engleski duh“ kod nas objavljen u zbirci Zašto pišem i drugi eseji), oštrica njegove satirične kritike uvek je delimično bila okrenuta protiv britanskog društva i totalitarnih tendencija koje je u njemu primećivao.

Više od šest decenija nakon Orvelove smrti, u epohi „bregzita“, avanture prasića i drugih životinjskih antijunaka ponovo su aktuelne, a televizijska drama Bregzit: neuljudni rat u koprodukciji Kanala 4 i HBO-a može se shvatiti kao svojevrsni orvelovski pastiš za 21. vek.

 

Neuljudni ili negrađanski rat?

Bregzit, u režiji Tobija Hejnsa na osnovu scenarija Džejmsa Grejema, naglašava već od samog svog naslova najbolju tradiciju britanskog humora: u pitanju je igra reči, pošto se uncivil war može protumačiti i kao „ne-građanski rat“, što opet ima najmanje dvostruko značenje nečega što nije građanski rat ili jeste rat, samo ne među građanima.

Film se fokusira na zvaničnu kampanju za izlazak iz EU, Vote Leave i njenog direktora, Dominika Kamingsa, u briljantnom tumačenju Benedikta Kamberbeča. Kamberbeč, verovatno najbolji britanski glumac današnjice (posebno ako uočimo da je „stara garda“ poput Entonija Hopkinsa, Dereka Džekobija ili Eme Tompson uglavnom u penziji), ponudio je majstorski prikaz „hakera političkog sistema“ inspirisanog Tukididom i Sun Cuom, kako se Kamings samo-identifikuje.

 

 

Njegova sjajna gluma nam, doduše, ne pomaže da u potpunosti razumemo motive tehnokrata poput Kamingsa u svesnom raspirivanju nekih od najnižih strasti stanovništva; sam scenarista Grejem naglašava da on i dalje nije sasvim siguran u pogledu tih motiva, te stoga imamo oscilacije prisutne u samom filmu, koje doživljavaju svojevrsnu kulminaciju pri kraju filma kada Kamings upadljivo zgađen odbija da učestvuje u proslavljanju ishoda referenduma.

Kao što se moglo i očekivati, u Kamberbečovoj senci ostale su sve druge uloge i likovi, mada su neki po svakom racionalnom kriterijumu odlično predstavljeni. To se posebno odnosi na Krejga Olivera (u živahnom tumačenju Rorija Kineara), direktora zvanične Remain kampanje, ali i maligni UKIP duet Arona Benksa i Najdžela Faraža (Li Bordmen i Pol Rajan) koji kao da su iskočili direktno iz Žitija Brajanovog ili nekog drugog klasičnog ostvarenja Monti Pajtonovaca.

Dodatnu vrednost filma predstavljaju brojni dokumentarni klipovi, ne samo iz perioda referendumske kampanje, već i čitave savremene britanske istorije, uključujući i čuveni kadar sa mladom Margaret Tačer u džemperu ištrikanom u bojama zastava tadašnje Evropske ekonomske zajednice kako zagovara „odlučno DA!“ u kampanji za referendum 1975. godine. (Isti referendum u kojem je, kako nas Neuljudni rat podseća kroz glas Pitera Mandelsona na telefonu, današnji lider laburista, Džeremi Korbin glasao za NE, a „on nijedno mišljenje nije promenio u poslednjih 50 godina“.)

 

“Spori voz koji dolazi” kao metafora za populističke politike

Film otpočinje – očigledno fiktivnim – saslušanjem koje u impliciranoj 2021. godini treba da utvrdi „ko je odgovoran za sve ovo biiip! < ekspletiv izostavljen > koje imamo poslednjih pet godina“, da bi se zatim vratio u period početka referendumske kampanje koja se prati sve do kulminacije 23. juna 2016. Strateške odluke kao što je Kamingsovo odbijanje da se Vote Leave spoji sa ekstremno antiimigrantskom Leave.EU kampanjom su pokrivene u detaljima, kao što su i neuspešni i nespretni pokušaji konzervativnih poslanika da Kamingsa uklone sa čela kampanje za izlazak.

Drugi ključni trenuci, kao što je Kamingsov „eureka!“ uvid da ključna parola treba da bude povratiti kontrolu (Take Back Control), odnosno povratak fiktivnom nekadašnjem zlatnom dobu, čemu se sam privatno podsmeva, ili angažovanje kanadske kompanije AggregateIQ, prikazani su uz mnoštvo humorističkih detalja. Ubistvo laburističke poslanice Džo Koks uoči referenduma od strane Leave fanatika povod je za jednu potpuno fiktivnu, ali u filozofskom smislu veoma značajnu scenu razgovora Kamingsa i Olivera u pabu.

Dilanovski „spori voz koji dolazi“ postaje sjajna metafora za suštinski logički paradoks populističke politike: povratak kontrole ostaje relevantan samo dok se postiže na štetu političkih protivnika – kuda tačno voz ide je ne samo nepoznato, već se na to liberalnim metodama ni ne može uticati. Neuljudni rat se završava kratkim povratkom na fiktivnu buduću istragu i Kamingsovim razočaranjem svime što je usledilo nakon pobede na referendumu.

 

Kontroverzne reakcije na film

Reakcije na Brezit: neuljudni rat su, kao što se moglo predvideti, bile ekstremno dramatične i kontroverzne. Jedan te isti medij je tokom januara ove godine donosio kritike filma od strane različitih kolumnista koje su bile često dijametralno suprotne jedna drugoj. Pojedini kritičari su tvrdili da film „dodatno zagađuje politički diskurs“. Visoki funkcioner britanskog pravosuđa je čak izjavio da HBO „ugrožava vladavinu prava“, rečnik koji se praktično vekovima nije čuo u anglosferi i koji više podseća na Homeinijevu fatvu nego na Salmana Ruždija kojeg su UK vlasti onomad odlučno i herojski branile.

Međutim, brojne ličnosti prikazane na filmu su reagovale uglavnom pozitivno. Metju Eliot i lord Mandelson, na suprotnim delovima tradicionalnog političkog spektra, utvrdili su da film izuzetno dobro prikazuje ključne momente najnovije istorije. Čak je i supruga Dominika Kamingsa izjavila u Spektejtoru da je prikaz njenog supruga sjajan i dovoljno realističan da nakratko prevari njihovog maloletnog sina. Sa druge strane, konzervativni poslanici iz stranačkog krila „za Bregzit“ nisu bili oduševljeni sopstvenim prikazom, kao ni prikazom njihovih heroja Majkla Gava i Borisa Džonsona kao zbunjenih oportunista.

 

Lažne vesti i zloupotreba podataka

Dva aspekta ovog filma zaslužuju posebnu pažnju. Prvi je upotreba – ili zloupotreba, zavisno od tačke gledišta – kognitivnih/neuronauka i nauke o podacima (engl. data science) u dnevnopolitičke i izborne svrhe. Džejms Grejem je dve godine pre referenduma napisao dramu Privatnost koja se – delimično inspirisana otkrićima Edvarda Snoudena – bavi onlajn zloupotrebom privatnih podataka.

U Neuljudnom ratu se čini značajan, i sa stanovišta većeg dela publike prvi, korak ka rasvetljavanju opasnosti koje liberalnoj demokratiji prete od spoja narušene privatnosti sa napretkom u neuronaukama i veštačkoj inteligenciji. AggregateIQ i Cambridge Analytica mogu delovati kao nešto što je izmislio Filip K. Dik pod dejstvom halucinogenih droga, ali u pitanju su itekako stvarne firme koje se bave vrlo konkretnim i dobro definisanim delatnostima koje su tek malim delom dotaknute u filmu.

U kojoj meri su te delatnosti u najboljem slučaju šibicarenje u sivoj zoni legalnosti, a u najgorem klasično ispiranje mozga, vrlo je otvoreno pitanje. Nepotrebno je isticati koliko je veliki totalitarni potencijal ovih tehnologija i iz njih proizašlih praksi. Samo je kontingentni sticaj okolnosti učinio da one budu prvi put šire upotrebljene upravo u sredini sa najdužom i najozbiljnijom demokratskom i liberalnom tradicijom kakva je UK.

Drugi ključni aspekt Neuljudnog rata odnosi se na lažne vesti i iz njih proizašle teorije zavere. Na jednom apstraktnom nivou svi smo svesni u kojoj meri je manipulacija neizbežni deo svakog političkog procesa, u svim sredinama i kulturama, fenomenološki razmatrana od doba Tukidida naovamo. Međutim, malo je prilika i konteksta u kojem se patološka priroda tog procesa manifestuje u toj meri brutalno i ogoljeno kao što je bio slučaj u kampanji oko bregzita, što Neuljudni rat vrlo svesno i naturalistički prikazuje.

Zastrašujuća scena u kojoj obožavateljka u invalidskim kolicima zahvaljuje Borisu Džonsonu što je spasao UK od (doslovce) „70 miliona turskih imigranata“ nije samo crni montipajtonovski humor; ona je i sjajan indikator u kojoj meri je neobrazovanje u eri interneta postalo temelj orvelovske dvomisli. Atinska skupština je onomad odlučila o slanju vojne ekspedicije na Siciliju glasovima ljudi koji nisu imali elementarna geografska znanja o tome gde se Sicilija uopšte nalazi i kolika je; savremena verzija istog bunila prikazana je u Neuljudnom ratu u kombinaciji sa legendarnom izjavom Majkla Gava da je „narodu muka od stručnjaka“.

Ovo fundamentalno – i fundamentalističko – anti-Prosvetiteljstvo nije samo negacija svega onoga što je ljudski razum kroz nauku i tehnologiju postigao u prethodna tri veka, već odlično sumira i vrli novi populistički svet u kojem su činjenice i fizička realnost od sekundarnog značaja.

 

Bregzit kao školski primer negacije slobode

Kvazi-opsadno stanje u koje je Britaniju uvela polarizujuća kampanja, sam referendum, a naročito očigledna nesposobnost Leave političara da bilo šta isplaniraju i/ili sprovedu u delo, pruža obilje materijala za gorku satiru poput Orvelove; da je živ, genijalni pisac bi verovatno pisao nešto poput scenarija za Neuljudni rat.

U onoj meri u kojoj je sloboda, po slavnoj interpretaciji Isaije Berlina, negativno određenje – dakle sloboda da čovek bude ostavljen na miru, Bregzit kao drama koja traje jeste udžbenička negacija slobode: to je avet koja evo već tri godine nikoga ne ostavlja na miru, nikome ne omogućuje da samo radi svoj posao ne obazirući se na plime i oseke političkih zbivanja i drži britansku javnost u neprekidnom neproglašenom vanrednom stanju koje je prodrlo u sve sfere ljudske delatnosti. Da katastrofalne posledice raspirivanja odavno zaboravljenih nacionalističkih i nativističkih strasti po mestima kao što su Škotska, Severna Irska ili Gibraltar i ne pominjemo.

(Ono što je donekle ohrabrujuće jeste činjenica da ispitivanja javnog mnjenja od referenduma do danas pokazuju da je protivljenje imigraciji značajno opalo u ove nepune tri godine. Nije još uvek jasno da li je to posledica istinskog osvešćenja jednog dela biračkog tela i spoznaje da bolesne nacionalističke fantazije o desetinama miliona orkovaturskih imigranata koji, marširajući uz zlokobnu muziku preko Arnora i GondoraEvropske unije, prete miru i zelenilu OkrugaEngleske nemaju utemeljenje u realnosti ili nečeg drugog.)

 

Ostrvo doktora Moroa

Poznavaocima britanske kulture nameće se i paralela sa Velsovim Ostrvom doktora Moroa, naučnofantastičnim/horor/distopijskim romanom napisanim davne 1896. godine, ali veoma aktuelnim i danas i to ne samo zbog dramatičnog razvoja biotehnologije. Protagonista, Edvard Prendik, biva spasen sa eponimnog ostrva nakon što je prisustvovao – i jedva preživeo – zastrašujućim biološko-socijalnim eksperimentima kojima se na brzinu i voluntarizmom pokušava od životinja napraviti ljude. Naravno da to ne uspeva, jer životinjska priroda povraća kontrolu i posledice su predvidljivo katastrofalne.

Međutim, na samom kraju priče imamo sjajan psihološki preokret. Prendik se sa jednog ostrva (doktora Moroa) napokon vraća na drugo ostrvo (Veliku Britaniju), ali se više ne oseća sigurno u londonskom društvu, svestan koliko se ljudi lako vraćaju svojoj životinjskoj prirodi i podozrevajući da bi se to, zbog razvoja političke situacije, moglo uskoro i desiti i tu, u Londonu. Stoga se povlači u usamljenički život u provinciju i posvećuje nauci, takoreći postaje ostrvo unutar ostrva.

Grejemov film, potpuno analogno, ne daje puno razloga za optimizam u pogledu ozbiljnog političkog angažmana u eri AI kampanja koju vode beskrupulozne firme poput Cambridge Analytica-e. Sa svakim danom koji prođe, Bregzit je sve veći haos i sve teža noćna mora. Obećana i „povraćena“ kontrola se pokazuje kao apsolutna iluzija. Naprotiv, put u softverski ojačani totalitarizam budućnosti je širom otvoren.

Režija: Toby Haynes

Scenario: James Graham, prema knjigama Tim Shipman: All Out War: The Full Story of How Brexit Sank Britain’s Political Class i Craig Oliver: Unleashing Demons: The Inside Story of Brexit

Uloge: Benedict Cumberbatch, Lee Boardman, Richard Goulding, John Heffernan, Oliver Maltman, Simon Paisley Day, Lucy Russell.

Kinematografija: Danny Cohen