Da li privreda raste kada se povećaju plate i penzije?
Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Dragan Đilas, jedan od osnivača Saveza za Srbiju, objavio je u Danasu svoju viziju ekonomskog razvoja Srbije. Ova vizija je u skladu sa njegovim ranijim izjavama o ovom pitanju u kojima se zalagao za koncept “državnog kapitalizma”. Međutim, to nije recept za ubrzani ekonomski rast i razvoj, već put u ozbiljne probleme za privredu Srbije.

 

Dobra dijagnoza stanja, ali loše preporuke za rešenja

U prvom delu teksta jasno je prikazano trenutno stanje u zemlji i ukazano je na probleme – nizak životni standard u zemlji, po čemu su nas pretekle skoro sve zemlje iz okruženja, a neke nam i daleko pobegle; jako niska stopa ekonomskog rasta od 2012. (mada se ni ranije nismo proslavljali); partijsko upravljanje državnim preduzećima i igranje ekonomskom statistikom o visini BDP-a, stanju javnog duga i stopi nezaposlenosti koji stanje u Srbiji pokazuju u boljem svetlu nego što inače jeste, kao i načinu na koji je sprovedena fikslna konsolidacija.

Đilas tvrdi da je ona mogla da se sprovede na drugi način – smanjivanjem subvencija i rezanjem drugih nepotrebnih troškova, a ne smanjivanjem plata i penzija. Ovo jeste moguće, ali teško izvodljivo imajući u vidu da su, u trenutku kada je pokrenuta fiskalna konsolidacija, troškovi za plate i penzije iznosili preko polovine ukupnih troškova javnog sektora u zemlji. Drugačija fiskalna konsolidacija bi verovatno i mogla da se sprovede, uštedama na subvencijama i optimizacijom javnog sektora i javnih nabavki, ali ti procesi dugo traju – da je time Vlada krenula ozbiljnije da se bavi, za taj proces bi bilo potrebno par godina.

Ovako, kako je čekala da dođe na korak do bankrota, imperativ je bila brzina smanjenja troškova, da bi se izbegli problemi u finasniranju države (popularno rečeno: bankrot).

 

MMF je javno preporučivao Vladi da izađe iz programa smanjenja penzija

Poseban naglasak u tekstu dat je ulozi MMF-a, koja se posmatra u potpuno negativnom kontekstu. Time se prenebregava nekoliko činjenica: zemlje koje učestvuju u aranžmanu MMF-a to rade samo kada su u dubokom problemu i kada im je potreban ozbiljan inostrani garant da će dugove vratiti. Inače niko neće želeti da im pozajmi novac, ili će to uraditi uz značajno više kamatne stope.

MMF je dakle bio potrebniji nama, nego mi njima. MMF se ne bavi stvarima kao što su životni standard građana – on se bavi omogućavanjem međunarodnih plaćanja. Postoji šala da je skraćenica IMF od International Monetary Fund počela da znači It’s Mostly Fiscal, usled većeg naglaska na fiskalnim pitanjima u eri globalizovanog kapitala gde su različite forme kontrole kretanja kapitala i višestrukih deviznih kurseva uglavnom stvar prošlosti.

Takođe, kada Đilas kritikuje to što je MMF podržao plan fiskalne konsolidacije smanjivanjem plata i penzija, prećutkuje činjenicu da je MMF barem u prethodne dve godine javno preporučivao Vladi da izađe iz programa smanjenja penzija jer su se za to stekle ekonomske mogućnosti, ali Vlada ga nije poslušala sve do kraja prethodne godine kada je napokon poništila smanjenje penzija.

Kritika MMF-a pre svega treba da bude usmerena ka domaćim političarima koji su zemlju doveli u stanje da nam je nephodan aranžman sa MMF-om, a potom i zato što su ga slušali jer MMF nema nikakvu vojsku ili policiju koju bi poslao ukoliko Vlada ne prati mere iz aranžmana – MMF može samo da prekine aranžman, kao što je bio slučaj sa Vladom Mirka Cvetkovića 2012.

Ko je pratio prethodni aranžman detaljnije, mogao je i da vidi kako se u izveštajima navode koje sve mere Vlada nije ispunila iako se na to bila obavezala. Ali kritikovanje MMF-a se lepo uklapa u standardni domaći mit o zaveri stranaca protiv Srbije.

 

Da li bi više iko ikada uložio u Srbiju ako neko preko noći može da mu oduzme imovinu ukoliko ne bude bio po volji političkoj garnituri na vlasti?

Tek u pretposlednjem paragrafu, i to u najkraćim crtama, iznet je plan za privredni razvoj. On se bazira na državnim ulaganjima u poljoprivredu, energetiku i obrazovanje, prema principu „državnog kapitalizma ili ekonomskog patriotizma“. Šta tačno ovo znači, vidi se tek u naznakama u ostatku paragrafa, gde se nalazi spisak loših ili čak opasnih ideja:

’’Kroz zakon o nacionalizaciji vratimo sve što je u bescenje dato, unapređen model PKB-a raširimo po celoj Srbiji, uložimo u energetiku – iskoristimo potencijale koje imamo. Dovedimo prave menadžere za prave plate i bonuse.’’

Pod nacionalizacijom ovde se verovatno podrazumeva državno preuzimanje firmi koje su privatizovane za nižu cenu nego što je procenjena vrednost tog preduzeća. Do koliko unazad treba da ide ova privatizacija? Do 2017? Do 2012? Do 2008? Do 2001?

Ko određuje kolika je to pravična cena – da li će to da bude nazavisna komisija ekperata ili političko telo koje aminuje želje političara? Kako će ovo da utiče na, što strane što domaće, investitore u zemlji koji su kupili neku firmu bilo kroz privatizaciju, bilo kroz stečaj? Da li bi više iko ikada uložio u Srbiju imajući u vidu da postoji mogućnost da mu neko preko noći oduzme imovinu ukoliko ne bude bio po volji političkoj garnituri na vlasti? Ako je u procesu privatizacije bilo zloupotreba, a sigurno jeste bilo, to treba da rešavaju tužilaštvo i sudstvo koji bi krivce trebalo da identifikuju i adekvatno kazne.

Unapređen model PKB-a u početku deluje super – ko bi bio protiv uspešne državne firme? Ali kako đavo leži u detaljima, tako i priča PKB nije ona sa happy end-om: od kada je Grad Beograd preuzeo PKB, ova firma je svake godine proizvodila gubitke. Jedino je 2013. prikazala profit – ali to je usled velikog otpisa dugova kako je pisao Istinomer.

Otpis dugova knjiži se kao prihod, pa usled toga i gubitaška firma može da deluje profitabilno na prvi pogled. Unapređen model PKB-a znači još više subvencija za državne gubitaše, i sejanje desetina novih zombi firmi kao što je Srbijagas.

 

Državna preduzeća se u Srbiji dele kao partijski plen – „pravi menadžeri“ su iluzija

Problem ne leži u pravim menadžerima i načinu njihove nagrade, već u političkim podsticajima. Sasvim je moguće da uzmemo najbolje menadžere i da oni dodeljene im firme vode loše – jer ako ih je dovela neka partija, ona ih može i lako smeniti, pa im se ne isplati da ih ne slušaju. To znači nastavak praksi od zapošljavanja partijski podobnih ljudi, do nameštanja javnih nabavki odabranim firmama, prevelikog broja zaposlenih, preniskih investicija do tolerisanja neplaćanja.

U zemlji sa uništenim institucijama, gde se vlasnik pečenjare postavlja za direktora najvećeg javnog preduzeća u zemlji, teško je zamisliva efektivna kontrola nad radom državnih preduzeća. Čak i da poverujemo u čestitost političara iz Saveza za Srbiju da se oni neće mešati u rad državnih preduzeća, šta u slučaju koalicione vlade? Sve vlade u Srbiji od 2000. bile su koalicione, sastavljene od nekoliko partija. Sva je prilika da će tako biti i u doglednoj budućnosti.

Takođe, do sada su se državna preduzeća delila kao partijski plen, pa se znalo koja partija preuzima poslovanje kog preduzeća. Šta ako samo jedna partija bude htela efikasne državne firme, a ostale partije budu želele da zadrže politički menadžment? Da li to znači da će samo npr 30% preduzeća imati ne-politički menadžment? Šta će se desiti u slučaju da na vlast dođe nova koalicija, ona kojoj na srcu nije nezavisan menadžment državnih preduzeća?

Institucije se ne prave za slučaj da se na vlasti nalaze najbolji ljudi, već kada se vlasti dočepaju najgori. A za sada se državna preduzeća nisu pokazala otpornim na političke pritiske.

 

Predložene mere ne bi bile dovoljne za podizanje plata profesorima, lekarima…

Neke od mera koje autor predlaže glase:

„Podignimo plate profesora, lekara, sudija, medicinskih sestara i svih koji su neophodni ovoj zemlji tako što više nećemo pokrivati gubitke EPS-a, Srbijagasa, ER Srbije i sličnih nego će nam oni donositi pare. Tako što ćemo odustati od gradnje nacionalnog stadiona, bacanja para u ruglo zvano Beograd na vodi i rušenja mosta koji stoji 80 godina, jer se nekome ne dopada pogled na isti.

Tako što ćemo zabraniti prodaju državnih resursa – zemlje, vode i rudnog bogatstva.“

Ukidanje svih subvencija bila bi dobra ekonomska mera. Srbija je među evropskim liderima po izdvajanju za ove namere – dok mi za subvencije izdvajamo oko 2,7% BDP-a godišnje, dotle je prosek zemalja u tranziciji koje su ušle u EU oko 1%.

Međutim, gro ovih subvencija odlazi na poljoprivredu i železnicu, vrlo malo na pomenuta državna preduzeća. Kako država još ne gradi nacionalni stadion, niti ulaže živ novac u Beograd na vodi – što su sve katastrofalni projekti – ovde nema šta da se „uštedi“. Ako se još zadrže i subvencije za strane investitore, što navodi naredna tačka, stvarno neće imati odakle da se finansira nikakvo povećanje zarada zaposlenih u navedenim profesijama.

Smanjiti predimenzionirane subvencije ili potpuno ih ukinuti bila bi dobra ekonomska mera, ali ako se ne udari na ove najveće stavke subvencija, neće biti dovoljno sredstava ni za kakve nabrojane mere.

 

U tekstu dalje piše:

„Tako što nećemo dati nikakvu subvenciju nijednoj kompaniji u kojoj je minimalna plata manja od 350 evra.“

Umesto da se prekine sa štetnom politikom subvencionisanja stranih investicija, uvodi se ograničenje koje bi trebalo da utiče na povećanje zarada u takvim kompanijama. A šta kada istekne neki postavljeni rok? Već smo imali situacije u kojoj su strani investitori nakon isteka obaveznog roka za primanje subvencija spakovali svoje fabrike i preselili ih dalje, a zaposleni ostajali bez posla. Od seljenja fabrike, investitorima je lakše da smanje platu zaposlenima.

Prosečna zarada u nekoj zemlji direktno zavisi od prosečne produktivnosti rada, kao što nam pokazuje grafik koji poredi nivo prosečne plate i visine dohotka. Ako želimo više plate, treba da se posvetimo povećanju produktivnosti privrede, što se ogleda u ekonomskom rastu. Jednostavno je: viši nivo dohotka jednak je višim zaradama.

 

Odnos dohotka i prosečnih zarada

 

U početnom delu teksta navedeno je da su Srbiju prema visini životnog standarda pretekle Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Poljska. Umesto da izmišljamo toplu vodu, možda bi trebalo da radimo ono što su radile ove zemlje kada su se nalazile u našoj situaciji.

A to znači poboljšanje privrednog ambijenta izgradnjom efikasnih državnih institucija koje su jačale vladavinu prava, kao i institucionalno i ekonomsko približavanje Evropi, a ne sprovođenje ekonomskih mera za koje smo već videli da u praksi sa sobom donose siromaštvo, korupciju i koje bi praktično omogućile nesmenjivost vlasti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *