Kakav Ustav nam je potreban?
Dejan Dragutinović

Ekonomista

Vreme čitanja: 6 minuta

O tome koliko je sloboda bitna i za pojedinca i za društvo najbolje govore reči našeg velikana Božidara Grujovića (Teodora Filipovića) koji je u svom „Slovu o slobodi“ rekao: „Gdi nema slobode – tu nema života!“.

Tužna je činjenica da Srbija u 2019. godini nema Ustav. Ono što mi imamo i što zovemo ustavom, ne ispunjava osnovne kriterijume jednog konstitucionalnog dokumenta – to je suštinski gomila nabacanih fraza, bez glave, repa i što je najvažnije legitimiteta  – i stoga predstavlja mrtvo slovo na papiru. Sledstveno, takav dokument često biva prekršen, a kada se to desi, nema nikoga da ustane u njegovu zaštitu.

Osnovni cilj jednog Ustava je proklamovanje prava i sloboda koje će ljudi koji u toj zemlji žive uživati i ustrojavanje države koja će ta prava i slobode da štiti.

O tome koliko je sloboda bitna i za pojedinca i za društvo najbolje govore reči našeg velikana Božidara Grujovića (Teodora Filipovića) koji je u svom „Slovu o slobodi“ rekao: „Gdi nema slobode – tu nema života!“.

Međutim, da bi to bio slučaj, potrebno je da Ustav bude na poseban način sačinjen, da ima određene karakteristike koje će osiguravati sledeće: da se ograniči (odnosno – ustavi) moć države, da se spreči da neka većina sebi potčini neku manjinu (ili obratno) i da se spreči bilo kakva uzurpacija moći koju je narod kao suveren preneo na svoju državu.

Analizom dokumenta koji danas nazivamo “Ustavom” može se ustanoviti da ovakvo stanje u Srbiji ne postoji. Narod nije suveren, moć je uzurpirana i najvećma koncentrisana, a sledstveno i moć države (ako se ovo može uopšte i nazvati državom) nije ničim ograničena. Sasvim je jasno, da ako želimo da uživamo u svojim slobodama i pravima koja ljudi po svojoj prirodi imaju, moramo doneti Ustav koji će nam to omogućiti.

Pitanje je – kakav tačno Ustav će to učiniti?

 

Načelo narodne suverenosti kao polazna osnova Ustava

Prvo, Ustav mora poći od načela narodne suverenosti, odnosno shvatanja da sva politička moć u društvu mora da počiva u i potiče od naroda. Činjenice govore da je u Srbiji stanje drukčije. Suverenitet nije u rukama naroda, već je uzurpiran od strane grupe ljudi koju nazivamo „vlast“. „Vlast“ kako postoji u srpskom političkom poimanju i životu ne postoji ni u jednom slobodnom i demokratskom društvu. Ljudi koji čine „vlast“ mogu da se menjaju, ali njena priroda ostaje ista.

Suštinski, njihov položaj nije ništa drukčiji od feudalne vlastele, a njihova moć je apsolutna i neograničena. Prirodni saputnik jedne takve grupe su potpuno ili delimično obespravljeni ljudi, koji su potčinjeni ovoj grupi. Tužna je, ali i istinita, ocena da većinu ljudi u Srbiji po ovoj kategorizaciji možemo svrstati u istu grupu sa spartanskim perijecima, rimskim plebejcima i feudalnim kmetovima, uz doduše određenu razliku u pravima i životnom standardu. U Srbiji je dobro poznato  – „vlast“ je iznad svih!

“Narod mora da ima Ustav u svom srcu, mora ga smatrati svetinjom, pa će onda i ustati na svaki pokušaj njegovog kršenja. To može samo onaj Ustav koji jemči i štiti ono što narod smatra dragocenim.”

Iz suvereniteta, kao najviše i neprikosnovene vlasti –  odnosno moći da se vlada nad samim sobom – izviru druge moći (vlasti/ovlašćenja). Za konstituisanje države bitne su sledeće tri: moć da se zakoni tvore, moć da se po zakonima upravlja i moć da se po zakonima sudi.

Razdvajanje pomenutih vlasti na različite grane države, zarad međusobne provere i uravnotežavanja, druga je bitna stavka državnog ustrojstva koje jemči zaštitu prirodnih prava ljudi.

U srpskoj političkoj kulturi (a nažalost i u pravnoj tradiciji) pominje se jedan drugi koncept – „podela vlasti“. Ovde grešimo i u jeziku i u delanju. Sva slobodna i prosperitetna društva vrše razdvajanje (nekoliko) vlasti („separation of powers“), koje proističu iz narodnog suvereniteta, na grane države (a ne „grane vlasti“, prim. aut.) koje se međusobno proveravaju i uravnotežuju („checks & balances“).

Sa druge strane, mi težimo da na nekoliko grana podelimo jednu – apsolutnu vlast, koja predstavlja spoj svih vlasti/moći koje suverenitet daje. Dakle, prvo dopustimo da se spoje, i to u rukama uzurpatora suvereniteta, pa bismo onda da ih podelimo.

Takva podela je prosto nemoguća, iz razloga što takva vlast nakon podele ne bi bila apsolutna, pa samim tim ne bi ni bila od koristi uzurpatorima suvereniteta. Sledeći dijagram daje slikovit prikaz ispravnog načela „razdvajanja vlasti“ [množina] i pogrešnog načela „podele vlasti“ [jednina]. Definisanje pojma “vlasti” na ovaj način na prvi pogled može delovati samo kao marginalna semantička promena, međutim radi se o suštinskoj razlici, što će biti ilustrovano u nastavku teksta.

Ovaj problem je duboko uvrežen u našu pravnu nauku, ali i u političku stvarnost. Zarad naše budućnosti treba ga što pre spoznati i prevazići, što, načelno, ne bi trebalo da bude teško. Na bolje se lako navići!

 

 

Ustav mora da jemči prava i slobode

Treći važan deo Ustava su prava i slobode koje on jemči. Ovaj deo igra ključnu ulogu u pogledu (samo)održivosti i snage jednog ustavnog poretka. Nije dovoljno da Ustav zajemčuje bilo kakva prava i slobode, već to moraju biti prava i slobode koje narod smatra dragocenim, i u čiju će odbranu ustati ukoliko neko pokuša da ih naruši. Da bi narod lakše koordinirao svoje delanje protiv rušilaca Ustava, poželjno je da ova prava i slobode budu veoma jasno određene, date u što većoj mogućoj meri bez izuzetaka, pa čak i izdvojene u posebnu povelju.

Narod mora da ima Ustav u svom srcu, mora ga smatrati svetinjom, pa će onda i ustati na svaki pokušaj njegovog kršenja. To može samo onaj Ustav koji jemči i štiti ono što narod smatra dragocenim.

Koliko je narod spreman da brani ono što smatra dragocenim najbolje vidimo na primeru Kosova-Metohije. Iako se Kosovo-Metohija pominje u preambuli sadašnjeg tzv. Ustava, gde mu se daje status „autonomne pokrajine“ (koja je i osnov za secesiju) i prilično komično – u zakletvama državnih zvaničnika, veliki deo ljudi uporno insistira da je ovo dovoljno i pravno obavezujuće u pogledu međunarodnog statusa Kosova-Metohije.

Zamislimo alternativnu situaciju u kojoj Ustav u svojoj strukturi definiše područje Kosova-Metohije kao integralni deo Srbije ravnopravan sa ostalima, čak iako na njemu nemamo suverenitet (slični primeri postoje u Ustavima Irske i Argentine), i proceduralno obavezuje državu da mirnim putem povrati suverenitet na svom prostoru (što je u dugom roku po mom mišljenju moguće). U tom slučaju bi i Ustav i odbrana Kosova-Metohije imali mnogo veći značaj, a delanje koje ide u suprotnom pravcu bilo pravno onemogućeno.

Ako se vratimo na postojeće stanje, očigledno je da smo „odbranom“ Kosova-Metohije pomoću preambule i zakletvi iz trenutnog tzv. Ustava došli u situaciju da suštinski nemamo ništa – obespravljeni smo u sopstvenoj zemlji, a gubimo i značajan deo teritorije, stanovništva i kulturnog nasleđa.

Na osnovu do sada izloženog može se zaključiti da ovo što sada nazivamo Ustavom ne ispunjava nijednu od tri pomenute stavke. To je jedan bezličan i razvodnjen dokument, pun logičkih grešaka, rupa u pravilima, izuzetaka od načela, autokratskih izraza i proceduralnih neodređenosti. Donet od strane vladajuće kaste, uz tobožnju narodnu potvrdu na sramnom referendumu 2006. godine (koji je trajao dva dana i jednu noć), ne da bi štitio naša prava i slobode, spoljnu nezavisnost i teritorijalni integritet, već da bi članovi te kaste očuvali svoje uzurpatorske pozicije.

Suštinski, osnovicu sadašnjeg tzv. Ustava čini onaj koji je za Slobodana Miloševića 1990. godine napisao zloglasni Ratko Marković, a pravni kontinuitet ima samo utoliko što se umnogome oslanja na ustavotvorne spise Edvarda Kardelja iz vremena komunističke jednopartijske diktature.

Iz svega navedenog jasno je da nam treba novi, pravi Ustav. Ustav koji će da brani ono što smatramo dragocenim, koji će da vrati suverenitet narodu, koji će moći koje iz suvereniteta proizilaze da razdvoji na zasebne grane države čiji je osnovni zadatak da štiti naša prirodna prava i slobode. Tek tad ćemo biti slobodni ljudi u slobodnoj i nezavisnoj zemlji.

Srećno nam Sretenje! Srbija se rodi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *