“Ustav mora na najjasniji i najpouzdaniji način da zaštiti i garantuje prava i slobode građana. To kod nas nije tema, nego se bavimo time kako je definisano Kosovo, kako je definisano pravosuđe, da li je država građanska ili nacionalna, a to je sve sekundarno.”
Sutra, 15. februara, obeležava se Sretenje – Dan državnosti Srbije, kao i Dan ustavnosti i dan početka Srpske revolucije. Na Sretenje 1804. godine otpočeo je Prvi srpski ustanak, a 1835. donet je Sretenjski ustav koji je imao veoma kratku istoriju, ali po idejama ostaje zapamćen kao jedan od najliberalnijih ustava koje smo ikada imali.
O Sretenjskom ustavu, političkoj atmosferi u kojoj dočekujemo državni praznik, ali i o manama aktuelnog Ustava Srbije razgovarali smo sa Milanom St. Protićem, istoričarem, političarem i nekadašnjim ambasadorom.
Koji je najliberalniji ustav koji smo ikada imali?
Najliberalniji je onaj iz 1888. godine, odnosno 1903, kada je sa minimalnim izmenama stupio ponovo na snagu i bio na snazi sve do ujedinjenja 1918.
Naravno, vrlo je teško meriti ustave međusobno, možemo samo da ih procenjujemo u odnosu na vreme u kom su doneti. Ustav iz 1888. je, za vreme u kom je donet i u odnosu na ustave u tadašnjoj Evropi, bio najliberalniji jer je pisan po uzoru na belgijski ustav iz 1831. koji je tada važio za najliberalniji u Evropi.
Ubrzo je bio ukinut, ali je ponovo stupio na snagu nakon Majskog prevrata 1903. godine.
Sretenjski ustav se često pominje kao jedan od najliberalnijih. Kakav je njegov značaj?
Taj ustav iz 1835. nikada nije ni stupio na snagu. Za ono doba, ponavljam još jedanput da je važno procenjivati u odnosu na vreme u kojem je donet, može da se smatra za slobodouman.
Otpori jednom takvom modernom ustavu i uopšte ideji ustavnosti bili su snažni, tako da je i njegova sudbina zaista bila nesrećna i kratkotrajna.
Tri godine kasnije, 1838, Srbija je dobila jedan nov ustav, tada još u vazalnom odnosu prema Osmanskom carstvu. Taj ustav je bio mnogo konzervativniji i donet je u obliku turskog hatišerifa.
Takozvani Turski ustav je imao mnogo dugotrajniju istoriju nego Sretenjski. Mi u stvari sutra obeležavamo jedan dokumenat koji praktično, osim u pogledu ideja, nije imao nikakvog konkretnog dejstva.
“U Srbiji se stvari ponavljaju iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, kao da tapkamo u mestu i ne krećemo se – u svakom pogledu, pa i u pogledu političkih zbivanja.”
U kakvoj političkoj atmosferi dočekujemo Sretenje ove godine?
U dve reči: ništa novo. U Srbiji se stvari ponavljaju iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, kao da tapkamo u mestu i ne krećemo se – u svakom pogledu, pa i u pogledu političkih zbivanja.
To što se u današnje vreme događa u Srbiji, to je već viđeno više puta. Saplićemo se o isti kamen. Taman smo pomislili da smo se, posle pada Slobodana Miloševića, izborili za poštovanje elementarnih demokratskih prava i sloboda, a onda smo doživeli da se vratimo unazad i da opet kuburimo sa istim problemima.
Kako ocenjujete aktuelni Ustav Srbije iz 2006. godine?
Prvo, ovaj ustav zaista ničemu ne valja. On je tako sklepan na brzinu pre desetak godina kada je to bilo potrebno da se uradi, ne predstavlja autentičan originalan dokumenat već je prerađen Miloševićev ustav iz 1990. godine.
Ni u stručnom, ni u političkom, ni u pravnom smislu ne odgovara najvišim dometima ustavnosti današnjeg vremena u Evropi. Govori najviše o vremenu u kom je donet i njegovim tvorcima. Mi se sporimo oko određenih klauzula, ali samu vrednost apsolutno ne uvažavamo i o njoj ne razmišljamo.
Ta čuvena izjava o Kosovu nalazi se u preambuli, a preambula doslovno znači prethodnica. Drugim rečima, taj iskaz nema obavezujući normativni karakter. Preambula je izjava, deklaracija ustavotvoraca u kojoj obično treba da se pominju motivi koji su naveli ustavotvorce da donesu jedan takav ustav.
Tekst je ispred samog naslova u kome piše Ustav, nema obavezujući karakter i bilo koju knjigu ustavnog prava da uzmete, naći ćete ovakvu definiciju. To, međutim, ništa ne vredi mnogima koji tretiraju iskaz u preambuli kao da je normativni deo, a nije.
Naše znanje ustavnog prava je toliko oskudno da se sporimo oko nečeg što je apsolutno nesporno. Taj iskaz u preambuli nikoga ne obavezuje. Skandalozno je to sve, bruka i sramota i za nas kao narod i kao zemlju. Ipak, u odnosu na Titove ustave se sasvim lepo uklapa.
Ako se uskoro na dnevnom redu nađu ustavne reforme, šta bi bila najvažnija stavka koju treba menjati?
Morao bi nažalost da se menja ceo ustav. Da se napiše jedan novi, moderan ustav koji odgovara najvišim dometima slobode i demokratije danas.
Da ne zaboravimo čemu služi ustav, a zaboravljali smo često – da uredi i uspostavi kontrolu nad sistemom vlasti. Zato se i zove ustav – ustaviti, zaustaviti. Šta? Vlast.
Ustav je dokumenat koji brani građane i njihova prava od zloupotrebe vlasti. Kako je pisao Monteskje, svako ko dođe na vlast pada u iskušenje da je zloupotrebi. Da bi se mogućnosti za to smanjile na minimum, pametni ljudi su došli na ideju pravnog političkog akta koji će urediti, kontrolisati i ograničiti vlast, tome služi ustav.
Da bi se to ostvarilo, ustav mora na najjasniji i najpouzdaniji način da zaštiti i garantuje prava i slobode građana. To kod nas nije tema, nego se bavimo time kako je definisano Kosovo, kako je definisano pravosuđe, da li je država građanska ili nacionalna, a to je sve sekundarno. Ovo što sam rekao je suština. Današnji ustav ne ispunjava taj suštinski zahtev ustavnosti, tako da bi trebalo da se menja iz korena.
Autorka