Zašto bi Srbija trebalo da prizna Gvaida kao predsednika Venecuele? O ruskom uticaju na srpsku spoljnu politiku
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: flickr

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, potvrdio je da Srbija za sada neće priznati Huana Gvaida kao legitimnog predsednika Veneceule. Na ovaj potez se do sada odlučilo preko 30 svetskih zemalja, uključujući SAD, Nemačku i Francusku, a kao opravdanje Dačić je istakao da se radi o „prijateljskoj zemlji“.

Međutim, upitno je da li je ovaj diplomatski potez Srbije izraz iskrene želje da se ne mešamo u „unutrašnje stvari“ suverenih država. Uverljivije objašnjenje jeste da slučaj Venecuele predstavlja još jedan dokaz povezanosti srpske i ruske spoljne politike, kao i spremnosti Srbije da zbog pitanja Kosova pravi saveze sa različitim diktatorskim režimima.

 

Nisi legitiman predsednik ako pokradeš izbore

Nikolas Maduro je 10. januara ceremonijom obeležio početak drugog mandata na mestu predsednika Venecuele, što je propraćeno velikim protestima širom zemlje. Opozicione partije ne priznaju rezultat izbora zbog masovnih neregularnosti i zabrane učešća opozicionih kandidata.

Huan Gvaido, predsednik Nacionalne skupštine koju kontroliše opozicija, ubrzo je održao nezvaničnu ceremoniju na kojoj je položio zakletvu i proglasio sebe legitimnim predsednikom Venecuele. Premu ustavu Venecuele, ukoliko je mesto predsednika upražnjeno (kao što jeste ukoliko nisu održani demokratski izbori), predsednik Nacionalne skupštine će postati privremeni predsednik. Gvaida su kao predsednika prvo priznale Sjedinjene Američke Države, a zatim i brojne evropske zemlje.


Sama činjenica da su vlasti u Venecueli zabranile dvojici najpopularnijih opozicionih kandidata da učestvuju na izborima dovoljno govori o legitimnosti vladavine Madura. Priznanje Gvaida nije pitanje mešanja u poslove suverenih država, već jasno stajanje iza demokratskih vrednosti.

Međutim, Srbija iza tih vrednosti nije spremna da stane i zbog jedne druge zemlja koja pruža podršku Maduru. Rusija već godinama finansira diktatorski režim Madura, a Venecuela je strateški značajan partner Rusiji u Latinskoj Americi, koji služi kao otpor američkom uticaju u regionu. Od trgovine naftom do privatnih ruskih bezbednosnih snaga koje štite Madura, Rusija je uložila značajna sredstva u ovu saradnju i neće dozvoliti da tako lako dođe do promene vlasti.

 

Srbija za sada prati diktat ruske politike, ali neće još dugo moći da sedi na dve stolice

Srbija je u pitanju Venecuele odlučila da ipak prati diktat ruske spoljne politike, umesto da stane na stranu većine demokratskih zemalja koje su priznale Gvaida za legitimnog predsednika.

Odnos Srbije i Venecuele ipak treba staviti u kontekst širih motiva srpske spoljne politike, koja sve više odstupa od balansiranja između zapadnih sila i ruskog uicaja. Mantra „I istok i zapad“ koju srpska diplomatija pokušava da vodi se suštinski ipak svela na podilaženje Rusiji, što je očigledno i u primeru odnosa Srbije i Ukrajine.

Srbija zvanično ne priznaje Krim kao deo Rusije, ali se nije priključila sankcijama koje je EU uvela Rusiji zbog delovanja na Krimu. Dodatno, Srbija je jedna od 26 zemalja koje su glasale protiv usvajanja UN rezolucije kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava na Krimu i „privremena ruska okupacija” Krima.

Iako postoji potreba za podrškom Rusije po pitanju Kosova, nejasno je na koji način vlast u Srbiji planira da pomiri ovakve poteze i put ka Evropskoj uniji. Biti deo EU nužno podrazumeva i učestvovati u njenoj jedinstvenoj spoljnoj politici.

Evropska unija doduše nije uvek u mogućnosti da stvori konsenzus među svojim članicama, ali za sada deluje da će Srbija imati specifičan izazov u dokazivanju usklađenosti svoje spoljne politike sa ostatkom zemalja članica.

 

Priznati Gvaida znači stati na pravu stranu istorije i odupreti se ruskom uticaju

Nažalost, Maduro nije jedini svetski diktator i zapadne države ne primenjuju isti pritisak na sve nedemokratske režime, čega je primer bliska saradnja sa Saudijskom Arabijom. Sve ipak ukazuje na to da Gvaido ima legitimitet u Venecueli, a da bi priznanjem njega Srbija stala u odbranu prava naroda u Venecueli da bira svoje predstavnike.

 


Ministar Dačić opravdava podršku Maduru time što ni Ujedinjene nacije nemaju jedinstven stav po ovom pitanju. Činjenica da ne postoji potpuna saglasnost međunarodne javnosti oko nekog pitanja ne znači da je ono moralno „u sivoj zoni“, već je samo dokaz postojanja različitih interesa koji sprečavaju konsenzus. Istorija i buduće generacije zasigurno će sa osudom gledati na one koji su odabrali da okreću glavu od svih neregularnosti pri izboru Madura za predsednika. Priznanjem Gvaida Srbija bi se posvetila budućnosti odličnih odnosa sa narodom Venecuele, a ne prošlosti.

Pošto već kao mala država ne možemo da vodimo potpuno nezavisnu spoljnu politiku, najmanje što možemo da uradimo jeste da u slučaju Venecuele, zemlje koja je irelevantna za rešenje pitanja Kosova, imamo stav koji odstupa od politike Rusije. Ovo bi bio mali, ali značajan, signal da prepoznajemo značaj demokratskog poretka, makar on bio na drugom kontinentu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *