Foto: iStock
„Uvođenje većinskog sistema u Srbiji bi moglo da dovede do situacija koje viđamo u Ujedinjenom Kraljevstvu – da jedna partija osvoji većinu mandata, a da neka druga osvoji recimo 20% glasova ali nijedan mandat. To je izuzetno problematično.“
Izmena izbornog sistema u Srbiji je pitanje koje se s vremena na vreme otvara, sa većim ili manjim interesovanjem u različitim periodima.
U Sporazumu sa narodom, najnovijem dokumentu opozicije, jedna od tačaka odnosi se upravo na izmenu izbornog zakonodavstva, ali u njoj nije precizirano kako bi to tačno izgledalo, već se navodi da bi se izbori personalizovali i da bi obezbedili teritorijalnu zastupljenost građana.
Da li su to ciljevi kojima treba da težimo i kako bismo ih tačno ispunili? Šta su mane, a šta prednosti različitih izbornih sistema?
Kakav izborni sistem postoji u Srbiji?
Izborne sisteme najšire možemo da podelimo na većinske, proporcionalne i mešovite. Međutim, postoji veliki broj varijacija ovih sistema, tako da izbor konkretnih zakona nije jednostavan.
Načelno – većinski sistemi podrazumevaju veliki broj izbornih jedinica u kojima se bira samo jedan poslanik, onaj koji osvoji najveći broj glasova, dok u proporcionalnim birači glasaju za izborne liste koje mogu biti otvorene ili zatvorene. Mešoviti predstavljaju različite kombinacije ova dva sistema.
U Srbiji postoji proporcionalni sistem sa zatvorenim listama (partije prave izborne liste, birači glasaju za cele liste a ne za pojedinačne kandidate) a cela Srbija je jedna izborna jedinica. Ideja proporcionalnih sistema je da preslikaju struktura društva u parlament – stranke dobijaju broj mandata približno proporcionalan broju glasova koje su osvojile, a mandati se raspoređuju D’Ontovom formulom koja favorizuje jače stranke. Kod nas postoji i cenzus od 5% za ulazak u parlament, ali se ne odnosi na manjinske stranke za koje važi prirodni prag.
Prevelika moć stranačkih šefova – Problemi izbornog sistema u Srbiji
Budući da je cela Srbija jedna izborna jedinica, jedna od posledica ovakvog sistema je to što čak 96 opština nema svoje predstavnike u Narodnoj skupštini – dakle, blizu 1,5 miliona birača nema poslanike koji dolaze iz njihovih mesta.
Jedna od najvećih mana našeg izbornog sistema je velika moć koju stranački šefovi imaju nad izbornim procesom – građani ne biraju za koga će pojedinačno glasati, već zaokružuju broj ispred stranačke liste. Birači glasaju, a ne biraju u pravom smislu te reči. Sami poslanici su onda više odgovorni svojim partijama nego biračima – iako po zakonu mandat pripada poslaniku, od partije zavisi ko će se naći na izbornoj listi.
Depersonalizovanost je, dakle, veliki problem – narodni poslanici više vode računa o interesima partije nego o interesima birača. Građani ne glasaju za pojedince, pa ne postoji direktna veza između njih i njihovih predstavnika. Dodatno, u ovakvom sistemu birači ne mogu da nagrade ili kazne pojedinačne poslanike jer ih oni i ne biraju, tako da se u našem sistemu nagrađaju partijski poslušnici, a ne kandidati koji se bore za interese svojih birača.
Uvođenje većinskog sistema mnogima zvuči kao lako rešenje za ove probleme – građani bi glasali za ljude iz svojih sredina koje poznaju, dok bi partije imale manju kontrolu nad izbornim procesom jer bi se glasalo za pojedinačne kandidate, a ne za zatvorene liste kakve danas imamo. Međutim, kao i u ostalim političkim procesima, na postoji magični štapić koji će jednim potezom rešiti probleme političkog života u Srbiji, iako proporcionalni sistem zvuči daleko komplikovanije od, recimo, izbornog sistema u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Vučićević: većinski sistem bi rešio neke, ali doneo nove probleme
Dušan Vučićević, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, u izjavi za Talas objašnjava da bi većinski sistem u velikoj meri otklonio neke od prethodno navedenih nedostataka, ali da bi ugrozio verno preslikavanje političkih preferencija građana u parlament:
„Uvođenje većinskog sistema u Srbiji bi moglo da dovede do situacija koje viđamo u Ujedinjenom Kraljevstvu – da jedna partija osvoji većinu mandata, a da neka druga osvoji recimo 20% glasova ali nijedan mandat. To je izuzetno problematično.“
S druge strane, ističe Vučićević, problemi postojećeg sistemi su i te kako veliki, a posebno loša geografska reprezentativnost, depersonalizovanost i velika uloga stranačkih šefova i partija prilikom sastavljanja izbornih lista.
„Prednosti postojećeg sistema su to što verno preslikava raspoloženje biračkog tela u poslanilčke mandate, kao i solidna predstavljenost manjina i manje zastupljenog pola, tj. žena.“
CeSID: 250 izbornih jedinica, direktno glasanje za kandidata
Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) objavio je 2015. godine svoj predlog za uvođenje personalizovanog proporcionalnog sistema.
Jedan od njihovih predloga jeste da u Srbiji postoji 250 izbornih jedinica, približno jednakih po veličini.
Sistem bi i dalje bio proporcionalan, uz važnu izmenu: direktno glasanje za kandidate. Na glasačkim listićima bi se našli pojedinačni kandidati, uz naznaku partije kojoj pripadaju, pa bi birači davali svoj glas konkretnim pojedincima.
Stranka bi osvojila onoliko glasova koliko su ukupno osvojili njeni kandiati, tako da bi se očuvala proporcionalnost, a predlaže se i zadržavanje izbornog praga od 5%.
„Nova rešenja bi predvidela da se u okviru svake stranke napravi lista kandidata prema procentu glasova koji su ostvarili na izborima. Procenat glasova se dobija stavljanjem u odnos ukupnog broja upisanih birača po toj izbornoj jedinici i broja glasova koje je svaki kandidat osvojio. Stranačka lista uspešnosti se pravi tako što je prvi kandidat onaj sa najvećim procentom osvojenih glasova, drugi sa drugim najvećim procentom i tako redom. Ukoliko je neka lista osvojila, na primer, pet mandata, u parlament ulazi prvih pet kandidata te liste sa najvećim procentom osvojenih glasova“, navodi se u CeSIDD-ovom predlogu.
Ceo predlog CeSID-a pročitajte ovde
Partije bi morale da kandiduju ugledne ljude, a ne stranačke poslušnike
Dušan Vučićević smatra da bi, uz neka ograničenja, najbolje rešenje za Srbiju bilo upravo uvođenje ovakvog sistema, proporcionalnog sa direktnim glasanjem za kandidate unutar jednomandatnih izbornih jedinica i većim brojem velikih izbornih jedinica za međupartijsku raspodelu mandata, čime bi se očuvala proporcionalnost, te da bi to imalo veliki uticaj na političke partije – možda ne u prvom izbornom ciklusu, ali sasvim izvesno u drugom:
„Takav sistem bi verno odražavao volju birača u parlamentu, manjine ne bi imale probleme, otklonio bi gotovo sve mane trenutnog sistema jer bi se u izbornim jedinicama glasalo za pojedinačne kandidate, imenom i prezimenom. Jedan problem je to što žene neće imati garantovana mesta u parlamentu, iako i dalje možemo da zadržimo partijske kvote za manje zastupljeni pol, u fazi kandidovanja.“
Vučićević objašnjava da bi partije praktično bile primorane da u izbornim jedinicama kandiduju ljude koji imaju određeni ugled, ime i prezime, a ne partijske poslušnike:
„Trebalo bi da bolje izborne rezultate ostvaruju one partije koje kandiduju popularne kandidate.
Ti kandidati bi unutar jednomandatnih jedinica morali bi da budu odgovorni biračkoj bazi, jer od njih zavisi da li će dobiti mandat ili ne, pa bi samim tim bili dosta slobodniji u odnosu na partiju, čak bi mogli da glasaju protiv zakonskih predloga svoje stranke u skladu sa onim što su interesi birača, a ne stranačkih šefova.“
Novi ljudi u politici, pozitivna selekcija i veća odgovornost biračima
Naš sagovornik je istakao i da bi se u opisanom sistemu stvorio prostor za nova lica u politici, što je zahtev koji često možemo da čujemo u javnosti.
U sistemu koji trenutno imamo, izborne liste zavise isključivo od partijskih vrhova, pa samim tim nema mnogo mogućnosti za nove ljude koji nisu proizvod partijske discipline.
CeSID-ov predlog je samo jedna od opcija, postoje različite varijacije, posebno kada je reč o mešovitim sistemima, ali deluje da bi proporcionalni sistem sa direktnim biranjem kandidata zaista rešio brojne probleme političkog života u Srbiji.
Pozitivna selekcija – izbor kvalitetnih kandidata – ostvarila bi se time što bi građani birali kojim pojedincima bi ukazali poverenje. Kandidati koji imaju podršku partije ne bi mogli više da računaju na mandate samo zbog svoje lojalnosti.
Takođe, jedan od najvećih problema – slaba geografska predstavljenost (dominacija kandidata iz Beograda i par većih gradova, dok gotovo polovina Srbije nema svoje predstavnike) bila bi rešena uvođenjem izbornih jedinica.
Uz sitne mane, ovakav sistem bi vratio moć odlučivanja u ruke građana koji bi svoju izbornu volju potvrđivali glasanjem za pojedinačne kandidate koji bi onda imali direktnu odgovornost prema svom biračkom telu.
Autorka