Foto: Talas.rs
Pre zvanične šetnje na poslednjim protestima u Beogradu, grupa studenata sa Pravnog fakulteta i grupa studenata koja je krenula iz studentskog doma 4. april udružile su svoje kolone na Slaviji. Iako je ovo dobar primer studentskog političkog aktivizma, svako ko je bio na dosadašnjim protestima primetio je da su mladi manjina, što je velika promena u odnosu na proteste devedesetih kada su oni bili značajan deo napora da se promeni vlast.
Osim lenjih fraza i optužbi da mladi danas „radije gledaju u telefon“, malo je dublje rasprave o tome zašto oni koji treba da provedu narednih 50-ak godina u Srbiji ne nalaze za shodno da protestuju protiv režima koji nije garancija sigurne i slobodne budućnosti.
Pošto je izvesno da je neko ko ima 20 godina do neke mere svestan stanja u Srbiji, potrebno je pronaći druge odgovore koji nisu čista nezainteresovanost. Participacija mladih u politici je složena tema, ali postoje 3 faktora koja doprinose tome da mlada osoba bude retkost na protestima.
1.Pretpostavljamo da ćemo otići iz Srbije
Svake godine Srbiju napusti oko 40 hiljada mladih ljudi, a veliki broj njih je i fakultetski obrazovano. Ekonomska situacija gura ljude iz zemlje sve većom brzinom što je prikazano i u podatku da je prema istraživanju prošle godine 60% osoba uzrasta od 15 do 30 godina planiralo da ode iz Srbije.
Ova realnost je dobro poznata onima koji sede u studentskim domovima. Ukoliko ste već isplanirali svoju budućnost u nekoj uspešnoj evropskoj zemlji, nema mnogo motiva za pobunu protiv sadašnje vlasti. Ako želite da napustite Srbiju, zašto biste išli na protest? Zašto biste ulagali vreme i energiju da biste možda poboljšali demokratiju u zemlji u kojoj uskoro nećete živeti?
Činjenica da je veliki broj mladih spreman da ode u inostranstvo i ostavi sve poznato iza sebe govori o tome koliko je čvrsta vera da je značajna promena u Srbiji nemoguća ili daleka. U takvoj situaciji, to što ne idete na protest nije ni na koji način podrška režimu, već samo kapitulacija pred činjenicom da ovo nije mesto na kom želite da provedete svoj život.
2. Niko ne komunicira sa mladima
Dosta izlizana, ali tačna, jeste tvrdnja da u srpskoj politici trenutno ima malo mladih ljudi koji su vidljivi. S druge strane, protesti devedesetih su imali veliki broj mladih lidera, što danas prosto nije slučaj.
Iako njihovo prisustvo nije nikakav plus sam po sebi, mladi često bolje znaju kako da približe svoju poruku drugim mladima. Posledica ovoga je da opozicione partije ne prave neke posebne napore da komuniciraju sa mladima i prilagode svoju poruku njima.
Često deluje da opozicija računa na bezuslovnu podršku omladine jer u njoj postoji „mladalački entuzijazam“ za otpor, ali ona će izostati ukoliko se ne pokaže da postoji razumevanje za probleme koji se tiču mladih. Takođe, mlada lica bi premostila generacijski jaz i sigurno imala više uspeha u komunikaciji.
Apatija kod mladih nije nikakvo prirodno stanje već posledica političke scene koja je izabrala da nas ignoriše i ne pravi nikakav apel za našim učešćem.
3.Odrasli u doba političkog pesimizma
Za generacije koje se samo kroz tragove sećaju 5. oktobra i događaja nakon toga, drastično je drugačiji prvi susret sa politikom u odnosu na one starije.
Nakon promena 2000. godine postojao je neki nivo optimizma i iskrene vere u to da će demokratija i ekonomsko blagostanje konačno doći. Ovo je utihnulo ubistvom Zorana Đinđića, a od tada je nada u bolje sutra svake godine bivala sve manja. Upravo taj period razočaranja u demokratiju i demokratske promene definisao je odrastanje velikog broja mladih.
Ako ste rođeni 1997. godine onda se ne sećate velikih očekivanja i uzbuđenja mnogih koji su godinama čekali pad Miloševića. Međutim, dobro se sećate perioda kad je nastao narativ da su svi političari „isti“ i kada je licitiranje datuma ulaska u Evropsku uniju postalo predmet šale.
Kada ste odgajani u vremenu gde su mnogi osećali veliku poraženost obećanjima demokratije, teže vam je da pronađete entuzijazam kao i smislenu budućnost u protestu i potencijalnoj promeni vlasti. Ovo naravno ne znači da smo determinisani socijalizacijom, ali je politički pesimizam duboko usađen u veliki deo mladih i potrebno je dosta motivacije da bi se to promenilo.
Ne uzimajte prisustvo mladih zdravo za gotovo
Naravno da postoje razlozi zbog kojih mladih ne idu na protest, a koji su zajednički i ostalim demografskim grupama. Nepoverenje u opozicione političare, strah i ideološka neslaganja sa opozicionim predlozima zajednički su motivi za sve generacije protestnih apstinenata.
Ukoliko opozicija želi više mladih na protestu, neka počne sa davanjem prostora mladima unutar svojih partija i slanjem poruka koje kao ciljnu grupu imaju specifično mlade i njihove probleme. Mladi, a naročito studenti, bili su kroz istoriju integralan deo političkih promena i pobuna. Ukoliko ovi protesti ne mogu da izmame studente na ulice, vreme je da se pogleda u sopstveno dvorište i odustane od lenjih odgovara poput onog da nas nema na šetnji jer vreme provodimo na Instagramu.
Autorka