Penzije u Srbiji: trebaju nam pravila, a ne samovolja političara
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Fiskalni savet izašao je sa predlogom da se u penzioni sistem vrate pravila o redovnom usklađivanju penzija. Ova pravila treba da osiguraju nezavisnost penzionog sistema od političkog oportunizma i osiguraju održivost penzionog sistema, ali i da unesu određenu dozu predvidljivosti za trenutne i buduće osiguranike.

S druge strane, ministar finansija Siniša Mali izjavio je da “želi da bude fleksibilniji”, piše N1.

Šta predlaže Fiskalni savet, a šta bi bilo najbolje za Srbiju kada je reč o usklađivanju penzija?

 

Dinamična istorija usklađivanja penzija u Srbiji

Zakon o PIO iz 1964. nalagao je usklađivanje penzija sa inflacijom – ovim putem bi se održala njihova kupovna moć, ali ona ne bi rasla. Potom je 1980-ih pravilo promenjeno i uvedeno je usklađivanje sa rastom zarada – time su penzije rasle iznad rasta cena pa se njihova kupovna moć povećavala.

Opšti krah 1990-ih doveo je do toga da se penzije vrate na usklađivanje sa inflacijom, ali je njhova isplata kasnila mesecima. Potom se 2003. usvaja ’’švajcarska formula’’ (usklađivanje ide 50% sa inflacijom, a 50% sa rastom zarada); ovo pravilo je 2005. promenjeno tako da su se penzije opet usklađivale samo sa rastom cena. Potom je došao talas penzionog populizma 2008. kada su penzije nominalno uvećane za oko 30%, ali je onda udarila ekonomska kriza i novca za ovo više nije bilo – 2010. je uvedeno usklađivanje sa cenama i rastom BDP-a preko 4%, što je u praksi značilo samo usklađivanje sa cenama.

Nakon smanjenja penzija iz 2014, penzije su povremeno usklađivane ali bez ikakvog pravila, i to tako da se izgubila veza između visine penzija i uplaćenih doprinosa (jer su penzije povećavane svima linearno, a nisu vraćeni iznosi penzija koje su smanjenje progresivno) već koliko je novca u budžetu za tako nešto bilo.

Novi Zakon o PIO koji je ukinuo prethodno smanjenje penzija uveo je novinu da penzionerima može da se isplaćuje jednokratno novčano uvećanje uz penziju do visine od 0,3% BDP-a, što je nešto iznad 100 miliona evra. Ali ovo je loše rešenje – ne postoji nigde u Evropi, već gotovo sve zemlja imaju neko zakonsko pravilo o usklađivanju penzija. Primere ovog rešenja možemo da vidimo u nedemokratskim režimima Bliskog istoka.

 

Postoje različiti sistemi u Evropi, a za Srbiju je specifičan problem starenja stanovništva

U zemljama Evrope, koje imaju međusobno različite penzione sisteme, gotovo svuda postoji zakonsko pravilo o usklađivanju penzija: ono ne postoji samo u Irskoj i u Litvaniji. Ta pravila se razilikuju: ponegde se uzima u obzir samo rast zarada (Nemačka), samo inflacija (Francuska), ili u određenom razmeru oba ova elementa ili još i rast BDP-a.

Formule indeksacije samo sa rastom cena su manje izdašne za penzionere, pošto njihov iznos u realnim iznosima ne raste, što može da stvori ozbiljne političke probleme kao što smo i videli kod nas 2008, dok indeksacija koja prati zarade jeste najizdašnija.

Međutim, u zemljama koje imaju problem sa starenjem stanovništva, kao što je Srbija, postavlja se pitanje fiskalne održivosti ovakvog pristupa. Stoga se može dodati novo pravilo koje postavlja minimum i maksimum ukupnih rashoda za penzije u odnosu an BDP.

 

5 predloga Fiskalnog saveta

  1. Sa inflacijom i rastom BDP-a iznad 2%
  2. 50% sa inflacijom i 50% sa rastom BDP-a
  3. 50% sa inflacijom i 50% sa rastom zarada
  4. 40% sa inflacijom i 60% sa rastom prosečnih zarada
  5. 30% sa inflacijom i 70% sa rastom prosečnih zarada

 

Primer: Da bi se videle razlike među ovim scenarijima, dajemo primer penzije od 25.000 dinara (što je iznos blizak prosečnoj visini penzije u Srbiji), u slučaju predviđenih makroekonomskih varijabli u ovoj godini; inflacije od 3% i ekonomskog rasta od 3,5% i nominalnog rasta zarada od 6,5%.

 

 

Iz tabele se vidi da je za penzionere najizdašnije (a za državnu najskuplje) indeksiranje koje najviše prati rast zarada. Zato je važno imati u vidu da li je to rešenje i najsvrishodnije, pre svega da li je fiskalno održivo.

Pored toga, važno je napomenuti da je rast prosečne zarade loša mera: u slučaju recesije može dođi na kratko i do rasta prosečne zarade: poslodavci će u slučaju smanjenja prometa prvo otpustiti one najmanje važne radnike za preduzeće, a to su najčešće oni sa najnižim kvalifikacijama i shodno tome platama.

Pošto u tom slučaju ostaju radnici sa nešto višim platama, statistički će se prosečna plata povećati, iako je stanje u privredi lošije nego pre, i nema osnova za povećanje penzija. Na prosečnu platu takođe utiče i kretanje plata u javnom sektoru – nekom populističkom merom mogu se značajno povećati plate u javnom sektoru i iznad rasta produktivnosti (što je inače u Srbiji često i bio slučaj) pa će to veštački povući i penzije na gore, iako za to nema ekonomskih osnova.

Zbog toga, najbolje je da se usvoji rešenje koje će se bazirati na rastu cena i ekonomskom rastu. Ali čak i najgore sistemsko zakonsko rešenje je bolje od diskrecione volje političara.

 

Pročitajte i: Ako političari mogu da ti povećaju penziju, mogu i da je smanje

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *