Foto: Pexels
*Tekst je ažuriran 4. februara (“U zemljama EU nema državne pomoći, osim u veoma specifičnim situacijama”)
Vlada Srbije obezbedila je sredstva za finansiranje prvih letova „od javnog značaja“ sa aerodroma u Nišu, izjavio je pomoćnik ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i najavio usvajanje uredbe kojom će ovo pitanje biti regulisano. Nakon toga, dodao je, biće raspisan javni konkurs za prevoznike koji će leteti ovim linijama „od javnog značaja“.
Ovo nije prvi put da Vlada troši naš novac na propale projekte u oblasti aviotransporta: tu su visoke subvencije koje se svake godine isplaćuju kompaniji Air Serbia, usled čega ona može da prikazuje profit, iako bi bez njih bila gubitaš, a nov slučaj su i subvencije za tu kompaniju da bi se pokrio gubitak koji je nastao otvaranjem liniju ka Njujorku koja je neisplativa.
U zemljama EU nema državne pomoći, osim u veoma specifičnim situacijama
U zemljama EU je u principu državna pomoć strogo kontrolisana (bilo direktna preko subvencija, bilo indirektna drugim merama kao što je opraštanje poreza, privilegovane cene dobavljača itd) jer njome može da se značajno utiče na konkurenciju i trgovinu država članica. Da bi državna pomoć mogla da se isplati, neophodno je zadovoljiti prilično oštre uslove. Mi još nismo zemlja EU, ali bi možda trebalo da se ugledamo na njih barem kada je u pitanju dobra praksa.
Nova najavljena politika finansiranja linija od javnog značaja je nov ekser u kovčegu ekonomske logike u Srbiji. Prvo, „javni značaj“ je besmislen pojam pošto nema svoju definiciju – kod nas je javni interes ono što se tako navede u zakonu tj. ono što je po volji političarima. Postoje legitimni slučajevi u kojima država može i treba da utiče na nekom tržištu (npr. definisanje i zaštita vlasničkih prava, regulacija i pružanje javnih dobara ili onih sa značajnim eksternim efektima itd), ali na ovoj listi ne pominje se nikakav „javni značaj“.
Sa tačke gledišta ekonomske efikasnosti, ova mera biće samo još jedno bacanje para u bunar nas poreskih obevznika koji svake godine radimo do početka juna da bismo platili državne namete, a tek nakon toga radimo za sebe i svoje porodice.
Ne samo da nije efikasno – nije ni pravedno
Pored pitanja ekonomske efikasnosti, ovu meru treba da posmatramo i sa tačke gledišta raspodele i pravičnosti. Da li je opravdano da svi mi plaćamo karte onom malom broju ljudi koji će putovati na tim linijama? Naročito imajući u vidu da avionima češće putuju ljudi koji imaju više novca, a ne lošije stojeća populacija.
Ovo je još jedan potez srpske Vlade koji je dostojan Super Hika (lika iz stripa Alan Ford, koji je antipod Robinu Hudu, jer otima od siromašnih i daje bogatima). Drugim rečima, poljoprivrednik iz Azanje i frizerka iz Negotina platiće deo karte do neke destinacije programeru iz Beograda.
Najverovatnije je da je pravi cilj ove politike nabacivanje lopte na volej kompaniji Air Serbia da bi ona mogla da dobije nove i još više subvencije. Time bi vlast ubila dve muve: opravadala bi preuzimanje niškog aerodroma od lokalne samouprave, ali i bi dodatno pomogla rad ove kompanije koja od kad je počela sa radom u Srbiji nije uspela da bez državnih subvencija uspešno posluje.
Pogledajte Talas video o subvencijama:
