foto: N1
Na srpskoj političkoj sceni se već dvadeset godina slikaju, šetaju, preleću i vladaju jedni te isti političari. Ne postoji gotovo nijedno političko lice poznato široj javnosti a da nije starije od četrdeset godina. Međutim, kako je došlo do smene vlasti 2012. godine i uspona Srpske napredne stranke, opozicija se našla u problemu kako da povrati izgubljeno poverenje sa ljudima koji su bili deo prethodne vlasti.
Tada smo često mogli da čujemo komentare kako ne mogu kompromitovani političari ponovo da se bore za vlast, kako je ljudima dosta istih faca i kako poverenje u politiku i promene mogu da vrate samo neki novi ljudi. Skoro sedam godina slušamo priču kako su srpskoj politici potrebna nova lica.
Kratki vek trajanja novih lica
Iako politikom može da se bavi ko god ima želje i stomaka, postoji i Fakultet političkih nauka u Beogradu gde je zamišljeno da se školuju budući politikolozi, diplomate i novinari. Svake godine Fakultet političkih nauka upiše oko 500 studenata, ali na vrhu političke scene postoji samo jedan političar poznat svima (Ivica Dačić) koji dolazi sa tog fakulteta.
Ipak, kada se neka nova lica u srpskoj politici pojave, prvo moraju da prođu kroz tabloidnu mašineriju pa kroz etiketiranje od strane vlasti da bi im onda što više mana našla i Srbija pristuna na Tviteru, a na kraju bi vrlo brzo bili i odbačeni. I tako u krug.
To je jedna strana problema, a druga je njihova nesposobnost, amaterizam i odsustvo političke harzime neophodno za bavljenje politikom. Poseban problem predstavlja to što politikom u Srbiji ne žele da se bave pošteni ljudi koji na pošten način, drugačije umeju da zarade novac.
U poslednjih nekoliko godina pojavila su se tri nova lica koji su prošli zapaženo u domaćoj javnosti, sa manjim ili većim rezultatima i vekom trajanja. Niko od te trojice danas više nema politički kapital. Mislim na Sašu Radulovića, Sašu Jankovića i Ljubišu Preletačevića Belog.
Saša Radulović – gitarista iz skupštine
Nakon neuspelog pokušaja da iznese promene kao ministar privrede u vladi Ivice Dačića, Saša Radulović 2014. godine napušta vladu i osniva svoj pokret Dosta je bilo sa kojim će dve godine kasnije ući u srpski parlament. Iako na izborima 2014. godine nije prešao cenzus, došao je kao osveženje na opozicionoj sceni Srbije koja je i dalje trpela udarce od poraza 2012. godine.
foto: Medija centar Beograd
Dodatno, poslaničku grupu DJB 2016. godine činili su ljudi koji se ranije nisu bavili politikom, pa se mnogi od njih nisu najbolje snašli u parlamentu dok su drugi svojim netaktičnim potezima i nastupima izneverili deo biračkog tela koji im je dao glas. Svađe, razlazi i javni obračuni unutar samog pokreta ostavili su utisak neozbiljnosti i amaterizma za bavljene politikom što govori i činjenica da danas više ne postoji poslanička grupa DJB u Narodnoj skupštini.
Jedino novo lice koje je postalo poznatije javnosti i uspelo da izgradi svoj politički integritet jeste narodna poslanica Tatjana Macura, koja je danas članica predsedništva novoosnovane Stranke moderne Srbije.
Saša Janković – pojava za jednokratnu upotrebu
Najozbiljniji opozicioni kandidat na predsedničkim izborima 2017. godine, bivši ombudsman Saša Janković, brže je izašao iz politike nego što je u nju ušao. Još jedno novo lice srpske politike, ali sa vrlo ograničenim rokom trajanja. Iako je i ranije bio poznat javnosti, on jeste bio novo lice u politici koje je prošlo kroz tabloidnu mašineriju i etiketiranje da bi ga ubrzo nakon izbora napustili mnogi koji su ga pre izbora podržavali.
Foto: Medija centar Beograd
O pojavi Saše Jankovića teško je govoriti u političkom smislu, pošto je njegov istup bio za jednokratnu upotrebu, za predsedničke izbore. Vrlo brzo je njegovo odsustvo političke harzime i odnosa sa ljudima, kao i netaktičnost i nedostatak političkog iskustva doprineo da izgubi podršku koju je dobio na predsedničkim izborima a koju nije znao kako da artikuliše u periodu nakon izbora.
Saša Janković se povukao iz političkog života tako da ga možemo smatrati još jednim neuspelim pokušajem stvaranje novog lica u politici.
Ljubiša Preletačević Beli – dojahao do 9%
Iako je osvojio zapažen rezultat na predsedničkim izborima 2017. godine kao izmišljeni lik i za neke parodija na političku situaciju u Srbiji, dok ga mnogi vide kao čoveka koji je doprineo obesmišljavanju politike i načina na koji njom treba da se bavimo.
Međutim, stiče se utisak da Preletačević Beli nije imao nikakve političke ambicije osim što je oportunista i moguće da je samo želeo da dobije i iskoristi pare iz budžeta poreskih obveznika. On je zapravo jedini od njih trojice koji je uradio sve kako je i hteo. Činjenica da je osvojio čak 9% na predsedničkim izborima govori i to koliko ljude ozbiljnost bavljenja politikom i pozadina pojedinaca koji se njom bave zapravo uopšte ne zanima.
Stranke mogu da izrode nova lica
Naš problem predstavlja i to što smo večito u potrazi za tim jednim pojedincem od koga se očekuje da reši sve probleme ovog društva, a čim napravi neku grešku ili kaže nešto što se ne sviđa svima, lako biva odbačen i zaboravljen. Nova pristojna lica na kakvima stalno insistiramo sigurno se neće pojaviti u atmosferi gde je za bavljenje politikom potrebna bahatost i bezobrazluk i gde novac ne može da se zaradi na pošten način.
Zbog toga je bitno postojanje političkih stranaka i njihov kontinuitet kako bi sutra drugi i treći ešaloni zamenili one na vrhu koji bi ih podržali neophodnim političkim iskustvom i partijskom infrastrukturom.
Isto kao što je mnogo teže stvoriti dobre i uspešne menadžere nego osnovati firme, tako je i teško stvoriti političare koji više nemaju ni gde da se stvaraju. U odsustvu politike i stranaka, politikom počinju da se bavi i oni koji to nisu planirali niti planiraju da to bude njihov poziv. Zbog toga su nam neophodni jaki i kvalitetni ljudi u politici kroz političke partije. Ukoliko ih uopšte želimo.
Autor