Teško da postoji izraz koji je kod nas više korišćen, a da se o njemu manje zna, od vladavine prava. Dokoni analitičar na televiziji, ambiciozni političar u kampanji, arogantni EU birokrata, nasumično anketirani građanin u Knez Mihailovoj – svi oni će pomenuti vladavinu prava kao vrhovnu tekovinu neophodnu za funkcionisanje jednog društva.
Načelno, svi su oni u pravu, međutim, o načinima na koji se vladavina prava može uspostaviti u našem javnom diskursu čujemo malo ili nimalo. Vladavina prava ne pada sa neba, ne može se nametnuti sa strane (da može, Irak i Avganistan bi danas bile uzorne zemlje), niti je za vladavinu prava potrebna „vlast“ sa „političkom voljom“ za njeno uspostavljanje.
Cilj ovog teksta je da fenomen vladavine prava smesti u širi kontekst – kontekst društvenog poretka – gde vladavina prava nije nezavisna pojava, već samo integralni deo jednog tipa društvenog poretka.
Kako se dolazi do jednakosti pred zakonom?
Vladavina prava, sa svojim sinonimima vladavina zakona i pravna država – koji je po mom mišljenju i najispravniji – je političko stanje koje podrazumeva važenje načela „da se svi članovi društva (uključujući i one u upraviteljstvu) smatraju jednako podređenim javno obznanjenim pravnim normama i procesima“ (Oxford English Dictionary).
Već na prvi pogled, jasno je da takvo političko stanje u Srbiji (ali i u mnogim drugim zemljama) ne važi – naprotiv, postoji ogromna nejednakost ljudi pred zakonom. Čovek u ovakvoj situaciji pred sobom ima dve mogućnosti: 1) da se bori za privilegije; 2) da se bori za jednakopravnost.
Zanemarićemo za trenutak prvu (mada takve primere nikako ne treba zanemariti u političkom životu) i posvetićemo se istraživanju načina na koji se može doći do jednakosti pred zakonom za sve ljude u jednom društvu. U ovome će nam pomoći kategorizacija društvenih poredaka na „poretke ograničenog pristupa“ i „poretke otvorenog pristupa“.
Poredak ograničenog pristupa – privilegovana „elita“ i obespravljene mase
Društveni poredak nastaje kao odgovor na nesposobnost institucija male zajednice da se izbore sa nasiljem kada društvo postane suviše veliko (više od nekoliko stotina ljudi). Kad je nasilje (sve)prisutno podsticaji za proizvodnju ne postoje, jer u konačici sve biva oteto i uništeno.
Za uspostavljanje društvenog poretka ključni su pojedinci specijalizovani za vojno delovanje (naoružani ljudi sposobni da drugima nanesu povrede i štetu, ali i sposobni da odbrane sebe i druge od napada). Pošto im konkurencija mogu biti samo drugi sa istim sposobnostima, oni odlučuju da naprave neku vrstu koalicije, gde će jedni drugima priznati određene privilegije i kontrolu nad resursima na nekom području i pomagati jedni drugima da se takvo stanje održi.
Tako nastaje poredak ograničenog pristupa, koga prihvataju i oni koji nisu članovi gorepomenute „elite“, iz prostog razloga što će njihovi životi i imovina shodno tome imati kakvu-takvu sigurnost. U pitanju je jedna veoma široka i raširena skupina društava u koju se mogu ubrojati sve antičke države, države feudalne Evrope, apsolutističke monarhije novog veka, i brojna današnja društva. Iako je prirodno je da unutar jedne tako velike skupine postoji mnoštvo razlika, ipak svaki poredak ograničenog pristupa ima sledeće zajedničke osobine: obrazovanje političkih i ekonomskih organizacija je ograničeno (na elite) i glavni način sticanja bogatstva (za elite) su rente, a posledično glavna aktivnost – traženje renti.
(Traženje renti se u ekonomskoj nauci definiše kao traženje načina da se nečije bogatstvo uveća bez stvaranja novog bogatstva.)
Jasno je da ovakav društveni poredak, koji počiva na nejednakosti u pravima, ne može biti mesto gde vladavina prava može zaživeti. Stoga se moramo okrenuti opisu drugog tipa poretka, čiji je vladavina prava sastavni deo.
Poredak otvorenog pristupa – sloboda i jednakost za sve
Valja naglasiti da je poredak otvorenog pristupa izuzetak u svetu. Samo retke zemlje su uspele da dođu do takve institucionalne postavke u svom društvu. Otvoreni poredak karakterišu: stroga kontrola nasilja u društvu (Veberijanski uslov za državu), široko dostupna mogućnost stvaranja novih političkih i ekonomskih organizacija, kao i, posledična, jednakost svih pred zakonom. Kažemo posledična, jer vladavina prava ne nastaje sama po sebi, već se javlja kao rezultat otvorene mogućnosti za konkurenciju na političkom i privrednom tržištu.
Otvoren pristup ekonomiji i politici stvara dvostruku ravnotežu: otvoren pristup ekonomiji osnažuje otvoren pristup u politiku i obratno, dok svaki pokušaj ograničenja ulaska u jedan od sistema, uzrokuje otpor tom pokušaju iz ovog drugog.
Otvoren pristup politici ogleda se u sledećim karakteristikama: slobodni izbori, opšte pravo glasa, sloboda izražavanja i štampe, sloboda veroispovesti i savesti, kao i pravo na zbor i dogovor. Sa druge strane, otvoren pristup ekonomiji karakteriše: slobodno konkurentsko tržište (koje stvara bogatstvo u društvu i ekonomski nezavisne ljude), nepostojanje prepreka za inovativnu aktivnost, kao i zaštita privatne svojine.
Tek sinergijom ova dva otvorena pristupa stvaraju se uslovi za nastanak stanja u društvu koje se može nazvati vladavinom prava.
Za razliku od slučaja u kome neki dobronamerni vladar (hipotetički) može naterati ograne svoje države da svakoga posmatraju jednako, gde bi takva situacija trajala onoliko koliko traje vladareva (politička) volja, u porecima otvorenog pristupa ovakvo stanje je ravnotežno. Čak i ukoliko se dogodi, zbog nekog eksternog faktora, da se ovo stanje naruši i prekine, nakon prestanka delovanja tog faktora društvo se opet vraća u poredak otvorenog pristupa.
Tranzicija – kako iz ograničenog u otvoreni poredak?
Iz prethodno izloženog nameće se zaključak da nam je za uspostavljanje vladavine prava potrebno iskoračiti iz ograničenog u otvoreni poredak. Međutim, taj zadatak nije uopšte trivijalan. Treba napomenuti da su neka društva poput drevne Atine, Rimske republike ili gradova-država u severnoj Italiji u doba renesanse ispunjavala ulazne kriterijume, ali nikada nisu iskoračili u otvoreni poredak.
Prvim zemljama koje su uspele u ovome (Velika Britanija, Francuska, SAD) bilo je potrebno nekoliko stotina godina, i nažalost mnogo prolivene krvi, i uništenih života i imovine. Međutim, u novijem periodu uočljivo je znatno skraćenje perioda potrebnog da se uđe u klub društava sa otvorenim poretkom, pod uslovom da su određeni preduslovi ispunjeni.
Slikoviti su primeri nekih zemalja nekadašnjeg sovjetskog lagera ili pak Portugalije i Španije koje su bile pod autokratskom čizmom druge boje, i njihove relativno brze tranzicije u otvoreni poredak. Pošto detaljan opis tranzicije jednog društva prevazilazi okvire ovog teksta, daćemo samo uslove koji se moraju ispuniti da bi brza tranzicija mogla da nastupi.
Prvi je prozor za promenu, odnosno istorijska prilika kada je moguće promeniti put zemlje u ekonomskoj i političkoj sferi kroz institucionalnu promenu.
Drugi su verovanja jednog društva, koja moraju biti koherentna sa institucijama otvorenog poretka. Ukoliko neko društvo deli verovanja koja inherentno podrazumevaju razliku u pravima među ljudima, prelazak u poredak otvorenog pristupa je nemoguć.
Treći uslov je vođstvo sposobno da spozna priliku za promenu, uspešno koordinira akcije potrebne za tranziciju i ima moralni autoritet da ih sprovede. Na sve ovo se može dodati i novi ustavni dokument koji treba da posluži kao polazna tačka za uspostavljanje otvorenog poretka.
Cilj ovog teksta bio je da makar malo nagovesti složenost i težinu problema uspostavljanja vladavine prava. Takođe, namera je bila da se ukaže na jalovost silnih apela za „uvođenje“ vladavine prava koji se mogu čuti u domaćem javnom diskursu, iz razloga što se vladavina prava ne može roditi ni iz čega, niti se može nametnuti, već je ishod posebne institucionalne postavke u jednom društvu, do koje nije nimalo lako doći.
Preporuke za dalje čitanje
- O institucijama: North, Douglass C. (1990), Institutions, Institutional Change and Economic Performance. Cambridge: Cambridge University Press
- O poretku ograničenog i poretku otvorenog pristupa: North, Douglass C., John Joseph Wallis and Barry R. Weingast (2009), Violence and social orders: a conceptual framework for interpreting recorded human history. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
* Suprotno uvreženom mišljenju, Maks Veber nije tvrdio da (bilo kakva) država podrazumevano ima monopol na legitimnu upotrebu fizičke sile, već je kazao da se (pravom) državom može smatrati samo ona koja ima monopol na legitimnu upotrebu fizičke sile na nekom prostoru [Politika kao poziv]. Da li Srbija ispunjava taj uslov – prosudite sami.