Gde je nestao studentski bunt – o odnosu studenata prema aktuelnim građanskim protestima
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Talas

Profesori univerziteta širom Srbije ustaju u podršku aktuelnim građanskim protestima. Najnovije, podrška stiže sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, dok je u međuvremenu na incijativu profesora FDU pokrenuta peticija na Fejsbuku koju je već potpisalo preko 200 nastavnika i saradnika.

Optimista bi rekao – univerziteti ustaju u odbranu demokratskih vrednosti. Međutim, ovo je specifična situacija u kojoj podrška nastavnika i saradnika stiže pre artikulisane podrške studentskih organizacija i centara.

Iako zvanični organizatori protesta i sami jesu studenti, oni ne nastupaju u ime nekog studentskog tela ili organizacije, već kao pojedinici, dok se u javnosti raspravlja o apatiji i apolitičnosti mlađih generacija.

U izjavi za Danas, predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu izneo je stav da je podrška protestima u suprotnosti sa Statutom Univerziteta.

Da li je vreme da predstavnici studenata dignu glas protiv narušavanja demokratskih prava i sloboda? Da li studenti imaju odgovornost da to urade – i, ako imaju, zašto su njihovi profesori pre njih na braniku demokratije?

 

Da li je studentima danas toliko dobro da ne osećaju potrebu da protestuju?

Jovan Ličina, nekadašnji predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu (2008/2009) u izjavi za Talas kaže da trenutni protesti nisu podrška nekoj političkoj stranci ili pokretu već slobodi i normalnom životu:

„Moje mišljenje je da ovo nije političko pitanje, društveno je. Nije to podrška bilo kojoj stranci ili pokretu, već stvarima koje se tiču svakog građanina ove zemlje. Pitanje slobode, normalnog života, a ne pitanje neke konkretne politikčke stranke.

S druge strane, uvek može da se nađe izgovor da se protesti ne podrže.

Pitanje za aktuelne studentske predstavnike jeste – da li su stvari koje se tiču studentskih pitanja toliko dobre u poslednjih par godina da ne naprave nijednu inicijativu ili protest?

Ranije smo svake godine imali blokade, proteste, zahteve koje se tiču studenata, a to je bilo predvođeno upravo studentskim organizacijama i parlamentima.

Čisto sumnjam da su stvari toliko promenjene, i da je studentima danas toliko dobro da Studentski parlament nema potrebu da stane u podršku aktuelnih protesta, ili naprave svoj.“

 

Čedomir Antić: Predstavnici studenata su većinom bliski SNS-u

Studentski protest protiv režima Slobodana Miloševića 1996. godine trajao je 117 dana. Konkretan povod bila je izborna krađa – demonstracije nisu bile samo studentske već i opšte građanske, ali protesti 1996/1997. ostaju zapamćeni kao period u kojem su studenti univerziteta ustali protiv nepravde.

Zašto su studenti tada glasno stali u odbranu demokratije i izašli na ulice, dok danas debatujemo o uzrocima političke apatije mladih?

Istoričar Čedomir Antić, jedan od učesnika ovih protesta u izjavi za Talas objašnjava po čemu su se tadašnje okolnosti razlikovale od aktuelnih:

„Ima mnogo razlike između studentskih protesta 1996/1997. i danas.

Prvo, u to vreme su bili očigledno falsifikovani izbori. Danas bi reakcija verovatno bila slična ako bi došlo do tako očiglednog kršenja zakona.

Drugo, nažalost ne živimo u demokratskoj državi, ljudi na čelu studentskih tela, predstavnici studenata, uglavnom su većinom bliski SNS-u. Ta veza sa strankama od 2001. do 2012. uglavnom nije postojala.

Treća stvar jeste pitanje ko treba da pozove studente da se pobune. Teško da to mogu da urade zvanične ustanove. Moralo bi da prođe neko vreme da bi se formirala većina u okviru studentskog parlamenta.“

Antić dodaje da današnji studenti mogu nešto da nauče iz iskustva protesta devedesetih:

„Jasnoću zahteva. Njihovi zahtevi su neopipljivi, nejasni. Mi smo imali jasne zahteve koje je bilo moguće ispuniti jednom odlukom i to je nešto što današnji organizatori treba da shvate.“

Naglašava da je ključni problem to što ne postoji konsenzus da je Srbija nedemokratska država, te da bi šanse za reagovanje bile veće kada bi predsednik Vučić načinio neko „očigledno nasilje nad Ustavom“:

„Građani ne shvataju da su protesti korektivni mehanizam. Niko se nije bunio kada je Vučić prekršio Ustav oko Kosova, Evropske unije, penzija.“

Naš sagovornik podseća i da nijedan zvanični organ nije podržao studente 1996/1997. osim devet naučno-nastavnih veća, a i to se, kako kaže, desilo po nagovoru režima kako bi se protest kasnije uslovio.

Kada je reč o odgovornosti za odbranu demokratskih vrednosti, veruje da je studenti i te kako imaju:

„Svaka generacija ima tu vrstu odgovornosti, i mnogo studenata izlazi na ove proteste.

Međutim, danas imamo jednu potpuno novu generaciju, ne samo u Srbiji već i u svetu, generaciju koja više zna o Fejsbuk grupama svojih gradova nego o političkim dešavanjima u njima.

Moje uverenje je da je došao trenutak da se podigne univerzitet, ali teško je to uraditi ako nema nepravde koja se može promeniti jednom odlukom. Devedesetih je to bilo moguće odlukom Skupštine.”

 

Izgovori studentskih predstavnika da ne podrže proteste

U izjavi za Danas, predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu Dino Martinić kazao je da bi podrška protestima značila kršenje Statuta Univerziteta u Beogradu i Zakona o visokom obrazovanju.

U članu 6 Statuta UB piše da nije dozvoljeno delovanje koje u osnovi ima političke ili stranačke ciljeve. Ako bi neko želeo legalistički da opravda nereagovanje studentskih parlamenata, mogao bi to da pokuša pozivanjem na Statut, ali bi onda morao da objasni granicu između političkih ciljeva i borbe za osnovna demokratska prava i slobode.

Takođe, u istom tom Statutu (član 3) piše i da „sve univerzitetske delatnosti moraju biti usmerene prema punom razvoju ljudske ličnosti i unapređivanju ljudskih prava i osnovnih sloboda“.

A ako ćemo dalje sa legalizmom, u najvišem pravnom aktu naše zemlje, Ustavu Republike Srbije (Član 3), piše sledeće:

„Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima.

Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.“

Kada su osnovne pretpostavke demokratije u Srbji ugrožene, kada je vladavina prava samo slovo na papiru i kada nema reči o funkcionisanju demokratskih institucija u praksi, vreme je da se stane u zaštitu tih vrednosti.

Na kraju, u statutima ne piše ni da profesori treba da rizikuju i javno podrže proteste, ali su osetili odgovornost, velikim delom i zbog svojih studenata, da ne ćute na kršenje osnovnih pretpostavki normalnog života u Srbiji.

Borijan Soković, predsednik Saveza studenata Beograda, kaže za Danas da ta studentska organizacija neće pružati podršku ovim protestima, niti bilo kojoj političkoj opciji, kao što nisu ni ranije.

„Želimo da se distanciramo od bilo kog političkog delovanja. Naš akcenat je na rešavanju studentskih problema“, dodaje Soković.

U redu, ako studentske probleme svedemo na ESPB bodove i borbu za sedmi rok, ovo bi takođe bio legitiman izgovor. Ali bi i dalje bio izgovor.

Problemi svih građana Srbije su ujedno i problemi studenata, kao i problemi mladih. Studentski parlamenti i organizacije predstavljaju interese studenata, pa je teško objasniti kako problemi svakodnevnog života koji pogađaju sve njihove sugrađane nisu povod za reakciju studentskih predstavnika.

 

Studenti imaju odgovornost da stanu u odbranu demokratije

Aktuelni protesti nisu usmereni na neku konkretnu politiku niti predstavljaju vid podrške jednoj ili drugoj političkoj opciji. Štošta im se može prigovoriti, od nejasne uloge opozicije do nedovoljno formulisanih zahteva, ali ništa od toga ne dovodi u pitanje motivaciju ljudi da već nedeljama izlaze na ulice širom Srbije.

Čast akademske zajednice ovih dana brane hrabri nastavnici i saradnici brojnih univerziteta koji se u sve većem broju priključuju podršci protestima i to treba pohvaliti.

Ako je nekada postojao trenutak da studenti slede primer svojih profesora, to je sada. Nije vreme za izgovore već za jasnu borbu za očuvanje demokratije. A ta borba nije jednokratna, neće se završiti na jednoj šetnji ili jednim izborima, tek nam treba braniti demokratiju nakon odlaska aktuelne vlasti. Tada na odgovornim pozicijama neće biti ni nastavnici ni saradnici već naše generacije. Počnimo na vreme.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *