Kako da smanjimo siromaštvo u Srbiji?
Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Prema najnovijim podacima Eurostata, Srbija će 2060. godine imati 21% manje stanovnika nego 2015.

Pitanje stanovništva Srbije aktuelno je godinama, a za „demografsko pražnjenje“ u Srbiji postoji više razloga.

Jedan od njih je nizak nivo rađanja koji iznosi svega 1,46, kao i visoka stopa emigracije, naročito mladih koji tako „izvoze“ i svoje buduće potomstvo. Pored visoke emigracije, u Srbiji je na delu i mehaničko kretanje stanovništva, pre svega iz manjih mesta u gradove (naročito Beograd i Novi Sad).

Glavno pitanje koje se povremeno kod nas postavlja je kako ovo sprečiti – uz standardno lamentiranje kako država ulaže u stručnjake koji potom odlaze, ili da su žene za to krive jer ne žele da rađaju više dece pošto su razmažene, javljaju se razne smislene ili besmislene ideje kako da se stimuliše rađanje i da se smanji odlazak mladih.

 

Smanjenje broja stanovnika će najviše uticati na penzije

Demografske prognoze koje je objavio Fiskalni savet 2013. pokazuju da će Srbija 2060. imati tek oko 4,9 miliona stanovnika, što je tek 70% sadašnjeg broja od 7 miliona.

Ovo je najverovatniji scenario, ukoliko bi se nastavili postojeći trendovi vezani za mortalitet, fertilitet i migracije. Međutim, čak i u najpozitivnijom varijanti (koja je vrlo malo verovatna) doći će do značajnog smanjenja stanovništva na 6,3 miliona, dok najpesimističkija prognoza govori o tek 3,9 miliona stanivnika.

Kako živimo u sistemu države blagostanja – država organizuje i plaća, putem sakupljenih sredstava pd poreza i doprinosa, zdravstvenu zaštitu, penzije i obrazovanje, ovo će imati velike posledice po ove sisteme.

Najveći udar pretrpeće penzioni sistem, koji je inače već propao: manje ljudi radnog uzrasta znači niže prihode od doprinosa, a veći broj starijih i duži životni vek znači više rashode za penzije. U srednjem roku, do 2040. broj starijih od 65 godina povećaće se za preko 200.000, i oni će činiti preko četvrtine ukupnog stanovništva u zemlji.

 

Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060; Izvor: Fiskalni savet

 

U skladu sa ovim kretanjima rašće i rashodi za zdravstvo, a Srbija se već sada nalazi pri vrhu liste zemalja sa uporedivim dohotkom sa troškovima zdravstva, iako nemamo baš najbolje rezultate u oblasti lečenja, usled slabe prevencije i kasne dijagnostike.

 

Izvor: World Development Indicators, Svetska banka

 

Veliki je uticaj i koji će ova demografska kretanja imati na sistem školstva. Manji broj dece danas značiće i manji broj đaka kroz nekoliko godina. I pod optimističnim uslovom da broj đaka upisanih u školu dostigne 100%, i da se izborima sa preranim napuštanjem školovanja, ovo ipak znači da će pola škola ostati pusto. Broj dece uzrasta za osnovnu školu u 2040. biće tek 60% broja iz 2015, ili tek oko 350.000 umesto 550.000.

 

Izvor: Fiskalni savet, Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060. (broj dece uzrasta za osnovnu školu projektovan je kao 80% kohorte 5-14 godina)

 

Da se socijalnom politikom može stimulisati rađanje, neko bi to već uradio

Prvo treba razumeti da je trend pada fertiliteta prisutan svuda u svetu, od Evrope preko Kine do subsaharske Afrike. Kako raste nivo dohotka, kako se žene duže školuju i uključuju na tržište rada, i kako sve više ljudi živi u gradovima, sve kasnije se zasnivaju i porodice, a smanjuje se i broj rođene dece. Srbija tu nije nikakav izuzetak.

Stoga nizak nivo rađanja nije ništa novo ni za druge evropske zemlje – i pored velikog broja različitih vrsta mera koje su bogatije evropske zemlje uvele da bi omogućile istovremeni rad i roditeljstvo (visok obuhvat jaslicama i vrtićima, porodiljsko odsustvo sa radnog mesta, novčane beneficije porodicama sa decom itd), nijedna zemlja EU nema stopu rađanja koja omogućava ni prostu reprodukciju stanovništva.

Ove zemlje zato uglavnom imaju visoku stopu imigracije. Sa druge strane, siromašnije evropske zemlje imaju isti problem kao i mi – nisku stopu rađanja, ali i veliki broj mladih koji se seli iz na Zapad kontinenta. U okviru EU, migracije stanovnika su znatno olakšane usled jedinstvenog tržišta rada.

Ako ni sve ove mere koje su preduzele mnogo bogatije zemlje od nas ne daju rezultate u oblasti povećanja stope rađanja, a imajući u vidu i prilično ograničene resurse kojima raspolažemo, jasno je da je ovo gotovo nemoguće uraditi. Međutim, tačno je da su neke zemlje u Centralnoj i Istočnoj Evropi iskusile rast fertiliteta nakon dramatičnog pada koji je usledio nakon pada Berlinskog zida. Iapk, ovo je i dalje veoma malo povećanje – stopa fertiliteta u Istočnoj Evropi iznosila je 1,63 (1990-1995) da bi se smanjila na 1,26 (2000-2005) pa potom porasla na 1,57 (2010-15).

Stoga je teško verovatno da se nekim merama socijalne politike može povećati stopa rađanja – jer da je to moguće, neko bi već to uspeo da uradi.

 

Od Srbije treba da napravimo zemlju u kojoj će ljudi želeti da žive

Istočna Nemačka tj. DDR imala je veoma malu stopu emigracije. To nije bilo jer su svi njeni stanovnici želeli da u njoj žive, već zato što je držala naoružanu vojsku na svojim granicama i podizala zidove da ih spreči da pobegnu.

Ako ne želimo da državu pretvorimo u totalitarnu diktaturu bez ikakvog obzira za ljudske živote, rešenje leži u tome da od Srbije napravimo zemlju u kojoj će ljudi želeti da žive. Sa ekonomske tačke gledišta, neophodne je da plate rastu, za šta je preduslov visok ekonomski rast, i to u nekom dužem vremenskom periodu.

Treba da ostvarimo i mnoge druge stvari: da se oni koji žele da budu preduzetnici ne bakću sa nepotrebnom administracijom, da je za posao u javnom sektoru bitno šta znaš a ne koga znaš, da škole u koje idu deca njih zaista uče nečemu što će im u životu trebati, i da verujemo da će nas u bolnici lečiti.

Sad to uporedite sa situacijom u Institutu Vinča gde je nova direktorka zaposlila celu familiju i dala im visoke plate, ili ministra zdravlja za koga postoje osnovane sumnje da je blisko sarađivao sa Zemunskim klanom. Da li je to okruženje u kome mladi ljudi žele da žive i rađaju decu?

Imajući u pogledu iskustvo zemalja koje su ušle u EU, ni ovo nije dovoljan preduslov da se emigracija potpuno eliminiše – u nekim slučajevima razlike u platama za određena zanimanja su jednostavno prevelike između našeg regiona i razvijenih zemalja, ili je znanje moguće samo tamo adekvatno primeniti usled postojanja brojnih drugih faktora (npr. London kao startap Meka, Nemačka za stručnjake iz prirodnih i tehničkih nauka itd).

Ali ovo može da navede deo ljudi da ostanu, ili da se vrate nakon nekog vremena ako jednom odu, umesto da to bude zauvek.

 

Doseljavanje u Srbiju možemo da očekujemo samo iz zemalja regiona – i to ne previše

Ako veliki broj ljudi iz Srbije gleda da se što pre dočepa Zapadne Evrope, jasno je da ovde nema puno prilika ni za migrante. Da bi došlo do povećanja broja ljudi koji bi želeli da se dosele, rade i žive u Srbiji, neophodan je znatan ekonomski razvoj.

Čak i da se on pokrene (iako Srbija već godinama kuburi baš sa niskom stopom ekonomskog rasta), trebaće godine da ovo da neke rezultate.

A postavlja se i pitanje da li bi i većina stanovnika Srbije blagonaklono gledala na ovu pojavu, kao i pitanje integracije stranaca u naše društvo. Sve u svemu, ovo će još duži niz godina biti samo fantastika.

Jedini migracioni talasi koje možemo očekivati dolaze iz zemalja u kojoj Srbi čine značajniji deo stanovništva, kao što su Crna Gora i Bosna i Hercegovina, usled istorijskih, ekonomskih, kulturnih i porodičnih veza.

Ali i Bosna i Hercegovina se demografski prazni, dok Bosancima Nemačka deluje mnogo primamljivija, pa i ovo neće imati značajan uticaj na stanje u Srbiji.

 

Treba da se fokusiramo na institucije i privredni rast, a ne na besmislene politike nataliteta

Prvenstveno, treba shvatiti da je nemoguće boriti se plimom. I da je neophodno shvatiti razmere ovog problema i da su moguće alatke za njegovo rešavanje prilično slabe.

Glavni napori ne treba da se usmeravaju na jalove pokušaje povećanja nataliteta – da ove politike zaista rade, one bi davale rezultate u drugim zemljama koje ih već decenijama primenjuju. Umesto toga, treba da se fokusiramo na dugoročne efekte: popravljanje institucija tako da one funkcionalno služe svim građanima, te sprovođenje javnih politika koje će dovesti do ekonomskog rasta.

Umesto toga, treba se usmeriti na smanjivanje negativnih efekata očekivanih budućih demografskih kretanja, pre svega u zdravstvu, školstvu i penzionom osiguranju.

U slučaju obrazovanja treba uvesti formulu finansiranja po učeniku, da bi se smanjili troškovi sistema usled smanjivanja đaka; u slučaju zdravstva slično tome treba uvesti finansiranje obrazovnih usluga a ne institucija.

Situacija sa penzioniom sistemom daleko je najkompleksnija i najskuplja: trebalo bi uvesti sistem socijalnih penzija slično kako je u zemljama Skandinavije, Britaniji ili Holandiji, dok bi primanja penzionera preko toga trebalo da dođu iz privatne štednje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *