Vreme čitanja: 3 minuta

Skoro dva meseca građani Beograda svake subote protestuju protiv političkog nasilja i autoritarne vlasti Aleksandra Vučića. Inicirani kao odgovor na prebijanje jednog od lidera Saveza za Srbiju Borka Stefanovića, ovi protesti predstavljaju akumulaciju nezadovoljstva građana načinom vladanja aktuelne vlasti.

U međuvremenu protesti su se proširili po celoj Srbiji zahtevajući političke promene, ali ne na izborima koji bi se odigrali po već oprobanim nasilničkim metodama Srpske napredne stranke.

Međutim, na dosadašnjim protestima nismo mogli da vidimo političare u prvim redovima, za razliku od poznatih slika sa protesta iz devedesetih godina. Nismo mogli da vidimo političare ni na kamionu odakle nam se svake subote obraćaju ličnosti iz javnog života, pre svega glumci koji su od devedesetih godina bili oslonac u borbi za slobodu.

 

Poruka političarima – mi vas plaćamo, vi ste naši službenici

Iz subote u subotu, šalju se različite poruke sa kamiona, upućene i predstavnicima vlasti i opozicije. Iako su poruke opoziciji bile upućene još na samom početku protesta, ove subote su jasnije nego ranije došle do izražaja i to u govorima glumaca Baneta Trifunovića i Nikole Koja. Poruke upućene aktuelnoj vlasti dobro su poznate, ali šta govornici zahtevaju od opozicije i zbog čega su one bitne?

Više nego jasno je rečeno da političari treba da budu servis građana i da rade isključivo u interesu naroda, a ne svom ličnom.

Tako je i Nikola Kojo u jednoj rečenici sumirao celu suštinu uloge nosioca vlasti kada se obratio predsedniku Srbije rečima ‘zaboravio si da si ti naš službenik, da te mi plaćamo, ali te ne plaćamo da nas vređaš i ponižavaš’.

Osim što je ova poruka upućena aktuelnom predsedniku Srbije, ona se odnosi i na sve koji pretenduju da sutra budu predstavnici i službenici naroda. Ovo je možda i poslednja prilika da građani u potpunosti shvate da oni plaćaju političare za sve što rade, a političari da su odgovorni tom istom narodu.

Iako izneti predlozi i zahtevi upućeni predstavnicima opozicije predstavljaju želju da opozicija ponudi jasan plan (u formi drugačijoj od ponuđenih 30 tačaka oko kojih možda i ne postoji širi društveni konsenzus), istovremeno postoji strah i kod građana i kod samih političara da se pojave na čelu kolone ili da se obrate sa kamiona.

Ako se svi zajedno borimo za izborne i medijske uslove na kojima će se sutra predstavnici opoziciji takmičiti protiv aktuelne vlasti kada i ako ti uslovi budu ispunjeni, zbog čega se onda plašimo da subotom govore i političari?

Političari treba da prestanu da se pravdaju zbog toga što su političari i da preuzmu odgovornost.

Oni koji su nekada bili vlast, ne treba više da se izvinjavaju za svoje greške jer su ih građani kaznili na izborima, ali treba da nas ubede da im poverenje i vratimo. To su sve sastavni delovi političkih procesa.

Dosta mojih prijatelja koji ne prate politiku svakodnevno, a koji su počeli sve više da se interesuju, govore mi ‘dobro bre, ali za koga ćemo da glasamo ako nam ne valjaju ni ovi ni oni’. Već postoji formulisano nekoliko zahteva protesta oko kojih se svi slažemo, isto tako treba formulisati i nekoliko jasnih ciljeva i koraka opozicije kada osvoji vlast.

 

Političari moraju da predvode demokratske promene

Ukoliko se osnovni ciljevi kao preduslov za sve naredne jasno i koncizno formulišu, kakav je onda problem da političari u ime tih ciljeva počnu da govore na protestima i da rade svoj posao.

Ulogu političara danas su preuzeli oni kojima politika nije zanimanje, ali koji bi želeli da žive u uređenom sistemu slobodnih građana i odgovorne vlasti. Ipak, na kraju, demokratske promene u fer i slobodnim izbornim uslovima sa ravnopravnim pristupom medijima, moguće su isključivo u sinergiji građana, političara i političkih stranaka.

Poruke sa protesta poslate su i opoziciji i vlasti, ali ovo je pre svega protest protiv aktuelne vlasti, a ne protiv opozicije koja je vlast izgubila pre sedam godina zbog svoje tadašnje politike.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *