Pričao sam sa ljudima koji su čekali Putina – evo šta sam naučio
Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Talas

Poseta Vladimira Putina Srbiji, a posebno njegov doček od strane nekoliko desetina hiljada građana u Beogradu, isprovocirali su liberalnije orijentisane građane koji uzore za Srbiju vide u zapadnim liberalnim demokratijama.

Jedna od glavnih teza zagovornika vladavine prava, tolerancije i „zapadnih vrednosti“ bila je da je narod koji se juče skupio u Beogradu (uz veliku pomoć države i vladajuće partije), u stvari masa izmanipulisanih ili sendvičima potplaćenih partijskih vojnika koji se svesno ili nesvesno stavljaju u službu Vučićevog režima i geopolitičkih interesa Rusije.

U ekstremnijim primerima, ovi ljudi su viđeni i kao neprosvećeni ljudi, koji u sopstvenoj zatucanosti glorifikuju „istočnu despotiju“ – korumpiranu, siromašnu i neuređenu zemlju i njenog autoritarnog vladara, Putina.

Kao deo „Talas“ tima koji je izašao na teren da intervjuiše ljude koji su čekali Putina i predstavi njihovu stranu priče, proveo sam oko sat vremena u masi, osetio atmosferu i pričao sa dvadesetak ljudi, od nekoliko hiljada okupljenih koji su u to vreme bili na Terazijama, pristigli iz više gradova širom Srbije.

Za tih sat vremena, bilo je sasvim jasno koliko jedan deo Srbije suštinski ne razume drugi.

I sam smatram da uzor za reforme u Srbiji treba da budu društva u kojima su vladavina prava, tolerancija i tržišna privreda najrazvijeniji. U te uzore ubrajam, pored društava zapadne Evrope i SAD i neke druge zemlje koje su se na istim temeljima razvile u uspešna i bogata društva. Ali takođe smatram da je za svaki pomak u tom smeru potrebno daleko bolje razumeti one koje smatramo za protivnike tog usmerenja.

 

Prva istina: Nisu svi plaćeni botovi

Jedna od većih zabluda je da su svi ljudi koji su juče čekali Putina došli samo zato što su im ponuđeni dnevnice i sendviči.

Bilo je ljudi koji su tu morali da budu. Takvi ljudi dolazili su bez uzbuđenja, prateći lidera grupe. Izgledali su utučeno, a većinu vremena su stajali mirno, sa strane. Najčešće su to bili ljudi od preko pedeset godina, sa umornim licima i u pohabanoj odeći. Kada bismo im se obratili za izjave, gledali bi kroz nas, trudeći se da nas ne primete. Zatim bi nam rekli da za sve pitamo vođu grupe, pretpostavljam lokalnog SNS lidera.

Mogu da zamislim da su ovo ljudi koji svojim stavom ne veruju da mogu da dobiju mnogo, ali veruju da mogu da izgube dosta.

Odmah smo naučili da prepoznamo ovakve grupe i odlučili se fokusiramo na ostatak skupa. Većina ljudi sa kojima smo pričali je bila iz drugih gradova. Iako su došli organizovanim prevozom, nisu krili svoj autentični entuzijazam zbog skupa. Kada bismo ih pitali šta za njih znači sam skup i zašto su došli, dobijali smo različite odgovore a gotovo nijedan nije delovao kao napamet naučena botovska izjava.

Sa osmesima na licu, često se nadovezujući jedni na druge, u gotovo karnevalskoj atmosferi svojih manjih grupa, govorili su da žele da vide čoveka koga smatraju velikim i bitnim liderom. Govorili su kako misle da je za Srbiju velika čast da dolazi neko tog ranga. Jedan čovek nam je pričao o sopstvenom radu u Rusiji tokom godina ekonomskog uspona, drugi kako želi da vidi predsednika bratskog naroda.

Na pitanja zašto misle da je Vučić dobio orden uglavnom su bili neodređeni. Mnogi su otvoreno i rekli da ne znaju. Jedan čovek, koji je prevalio više stotina kilometara da bi došao, rekao je i da ne voli Vučića preterano.

Pored toga što nisu svi tu jer su plaćeni, ovi ljudi jasno nisu bili ni botovi. Gotovo svi razgovori bili su veoma srdačni, a ljudi su se šalili jedni sa drugima, često na svoj račun, pa i na račun svojih prijatelja i vođa grupa. Većinu vremena, atmosfera je bila festivalska, pre nego partijska. Ponekad je njihovo ponašanje bilo i previše neposredno, ali nikad sa lošom namerom.

 

Druga istina: nisu svi anti-zapadno orijentisani

Iz razgovora sa ljudima takođe je jasno da su motivacije različite. Njihovi stavovi nisu odgovarali stereotipu udvoričkog klanjanja Rusiji i Putinu i mržnje prema svemu liberalnom i zapadnom.

Utisak mi je da je kod sagovornika preovlađivao stav da je potrebno imati što bolje odnose sa celim svetom i svim velikim silama. Bar jednom sam čuo da je čovek rekao da bi mu bilo drago i američki predsednik da poseti Srbiju slično Putinu, dok su ljudi često govorili da im imponuje osećaj da Srbija ima dobre odnose i sa EU, i drugim državama.

Iako ostavljam prostor da su pojedine od ovih izjava deo PR matrice vladajuće stranke, ljudi su o ovome pričali sa ushićenjem. Nekoliko ljudi je reklo da vole neutralnost, dobre odnose sa svima, i priznanje takve vrste neutralnosti od strane velikih igrača.

Bilo je i konkretnijih stavova – Rusija nam je uvek pomogla kad je mogla, a kad nije, nikad nam nisu odmogli. Sa druge strane, Zapad nam jeste pomogao, ali nam je često i odmogao. I zato je u redu dočekati predsednika takve zemlje – zemlje trenutnog saveznika, sa kojom otprilike znamo na čemu smo.

Provejavao mi je određeni utisak da glavna linija podele nisu Rusija i Zapad kao takvi. Da ovi ljudi ne porede političke sisteme, nivo sloboda i demokratije ili da vagaju jedan sistem naspram drugog.

Većina odgovora bila je fokusirana na to šta Srbija ima od jednih, a šta od drugih. Na to sa kim je odnos predvidiviji, šta se od koga može dobiti. Ko nam na koji način priznaje istorijske zasluge i veličinu, šta smo kroz istoriju imali od toga.

U centru pažnje nisu bili ni Rusija ni Zapad, već je referentna tačka bila Srbija i njihov subjektivni osećaj odnosa velikih sila prema njima.

Nije se činilo da naklonost prema Rusiji i Putinu podrazumeva otklon i neprijateljstvo prema zapadu. Pre se činilo da je entuzijazam prema Putinu zasnovan na osećaju uzajamnog poštovanja, priznanja veličine, na potrebi za priznanjem i pažnjom, ali i racionalnoj kalkulaciji šta Srbija od koga može da ima, a da je odgovor „ponešto od oba“.

 

 

Umesto osude, potrebno je da razumemo šta ljudi zaista žele

Potrebno je shvatiti da je veliki deo ljudi koji su čekali Putina tu bio jer su to želeli i jer ih je to zanimalo. Treba shvatiti i da postoje mnogi koji razmišljaju na isti ili sličan način, ali na skup nisu došli.

To nisu samo plaćenici i partijski kadrovi, nego građani koje možemo susresti na raznim mestima, u fabrici, pekari, frizerskom salonu ili na ulici. To su i neki preduzetnici, poljoprivrednici, pevači, glumci i drugi.

Ti građani imaju svoja životna iskustva i svoja znanja. Njihove motivacije su raznovrsne i ne mogu se svesti na zatucanost, slepu mržnju ili podaništvo.

To su ljudi koji isto kao drugi imaju svoje subjektivne osećaje za pravdu i nepravdu, brigu o sebi i drugima, želju za ostvarivanjem, manjom ili većom slobodom, svoje osećaje za lojalnost, poštovanje prema autoritetu i drugo. Prema tim osećajima oni ocenjuju i procenjuju ono što je ponuđeno na političkoj sceni i na tržištu ideja.

Potrebno je postaviti pitanje da li oni žele ono što mi mislimo da žele – čvrstu ruku, autoritet, stroge moralne norme i nametanje svoje volje drugima, ili je njihov stav prema Rusiji i Putinu pre svega želja za osećajem veličine i važnosti, pripadanju nečemu širem i većem, želja za priznanjem kakve – takve istorijske uloge ili želja da ih povremeno neko pogleda kao ljude koji su uz sve svoje mane vredni nekakvog poštovanja.

Ako je tačno da gde mi vidimo prvo oni vide drugo, prostor za razgovor i saradnju, pa i traženje zajedničke političke platforme postaje znatno širi. Za ovu igru je potrebno dvoje, a pristalice vladavine prava, tolerancije i slobodnog i otvorenog društva mogu da naprave pomak odustajanjem od elitizma i pažljivijim slušanjem svojih sugrađana.

Da bi se neko ubedio, prvo je potrebno razumeti ga. Pitanje nije samo zašto su oni okrenuti prema Rusiji, već i zašto nisu okrenuti prema Zapadu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *