Različiti evropski socijalni modeli – i gde je među njima Srbija
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Kada vam neko kaže da postoji neki evropski socijalni model, slobodno potražite drugog sagovornika za tu temu. Zemlje Evrope, ili nešto uže – Evropske unije, imaju zajedničko samo to što su implementirale državu blagostanja, sistem u kome su zdravstvo, obrazovanje i penziono osiguranje dominantno organizovani od strane države i / ili se finansiraju iz poreza i doprinosa. Tu svaka sličnost između njih prestaje, a javljaju se brojne duboke razlike.

U Evropi postoji nekoliko socijalnih modela, od kojih svaki ima drugačije karakteristike i rezultate po efikasnost i pravičnost. To su pre svega:

1. Nordijski, zastupljen u skandinavskim zemljama, sa visokim porezima i visokim nivoom javnih usluga koje su usmerene ka svim građanima (ovom sistemu približavaju se i Belgija, Austrija i Holandija).

2. Anglosaksonski, zastupljen u Velikoj Britaniji i Irskoj, sa niskim porezima i niskim nivoom javnih usluga koje su usmerene pretežno ka siromašnima.

3. Kontinentalni, zastupljen u Centralnoj Evropi, sa nivoom poreza i javnih usluga između nordijskoj i anglosaksonskog, kao što je u Nemačkoj.

4. Mediteranski tip, zastupljen u zemljama Južne Evrope, sa porezima koji su po visini slični kontinentalnom, ali zato sa niskim kvalitetom javnih usluga.

Naravno da stvari nisu crno-bele, postoji čitav spektar različitih modela, ali možemo da uočimo osnovne karakteristike na sledećem grafikonu. X osa pokazuje nivo javne potrošnje, a Y osa rizik od siromaštva u starim zemljamama članicama EU. Prosek u tim zemljama (EU15) obeležen je crvenom bojom, kao i Srbija (RS) radi lakšeg upoređivanja. Šta možemo da zaključimo?

 

Izvor: Eurostat, MMF

 

Grafik pokazuje da samo mediteranske zemlje imaju visoku stopu rizika od siromaštva. Kao mera se uzima relativno siromaštvo (dohodak niži od 60% medijalnog dohotka) tako da razlike u visini dohotka među zemljama nisu uzrok razlika u stopi siromaštva. Ovo je slučaj i sa mediteranskim zemljama koje imaju relativno visok i relativno nizak nivo javne potrošnje. Sa druge strane, skandinavske i kontinentalne zemlje, takođe i pored velike razlike u nivou javne potrošnje, imaju slične dobre rezultate u oblasti borbe protiv siromaštva.

Ali Srbiju ne treba upoređivati sa starim članicama EU zbog ogromne razlike u dohotku, već sa novim članicama, bivšim zemljama u tranziciji i zemljama kandidatima (Albanija i Bosna i Hercegovina su izostavljene usled manjka podataka). Prosek EU, prosek zemalja u tranziciji i Srbija obeleženi su crvenom bojom radi lakše uočljivosti.

 

Izvor: Eurostat, MMF

 

Pada u oči da je Srbija izuzetak od ostalih zemalja u tranziciji: i pored toga što ima visoku javnu potrošnju, ona ima i visoku stopu rizika od siromaštva. Rumunija, Bugarska i Makedonija, uz Letoniju i Litvaniju, imaju istovetnu stopu siromaštva, ali uz znatno nižu javnu potrošnju. Hrvatska i Mađarska imaju višu javnu potrošnju od Srbije, i nešto bolje rezultate po pitanju siromaštva, dok ostale zemlje imaju isti nivo javne potrošnje kao mi, ali i značajno bolje rezultate.

 

Samo povećanje javne potrošnje ne može da smanji rizik od siromaštva u Srbiji

Ova dva grafika govore da različiti socijalni modeli imaju i različite rezultate: neki su više a neki manje uspešni u borbi protiv relativnog siromaštva, za neke je potrebno više a za neke manje javnih resursa. Dok Italija ima isti nivo javne potrošnje kao Švedska, ima značajno lošije rezultate u oblasti rizika od siromaštva, dok Nemačka ima iste rezultate kao Švedska uz osetno niži nivo resursa.

Pored same ukupne sume novca koja se redistribuira preko javnih servisa, očigledno je veoma važno pitanje i kako taj sistem izgleda tj. koliko su institucije funkcionalne. U mediteranskim zemljama sa poslovično slabijim institucijama u odnosu na zemlje centra EU, rezultati u socijalnim pitanjima su dosta lošiji.

Drugim rečima, kada bi Španija, Italija ili Grčka povećale svoju javnu potrošnju na nivo Finske, to ne bi smanjilo nivo siromaštva u tim zemljama na nivo koji postoji u Finskoj. Slično važi i za Srbiju, naročito zato što zemlje sa istim nivoom rizika od siromaštva troše jednu petinu sredstava manje od nas (gotovo 10 procentnih poena BDP-a). Bez izgrađenih efikasnih institucija teško je poverovati da bi prosto povećanje resursa kojim upravljaju javne službe dovelo do željenog efekta.

Preduslov svih preduslova je izgradnja snažnih institucija koje bi garantovale vladavinu prava i efikasnu javnu upravu (računajući i šire sisteme zdravstvene zaštite i obrazovanja); za ovo su neophodne brojne reforme, koje nažalost mogu dugo da traju. Ali bez njih samo novo drešenje kese nije dovoljno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *