Foto: iStock
U sklopu građenja imidža netolerantnosti na kriminal predsednik Vučić nedavno je predložio uvođenje viših kazni za pojedina krivična dela. Jedno od njih jeste i silovanje gde je trenutni raspon mogućih zatvorskih kazni od 3 do 12 godina. Kazne bi se povećale na raspon od 5 do 15 godina, gde ni jedan osuđenik neće moći da dobije kaznu manju od 5 godina.
Iako je predsednik tom prilikom poručio da ga ne zanimaju zamerke „boraca za ljudska prava“, što dosta govori o populističkim motivima iza predloženih promena, silovanje je jedno od najozbiljnijih zločina i na koji način se sa njim nosimo treba uvek da bude podložno kritici i preispitivanju.
Predložena promena u skladu sa evropskom praksom
S obzirom da većinu svojih zakona želimo da usmeravamo prema onima u razvijenim zemljama korisno je pregledati uporednu praksu u kažnjavanju silovanja.
Švedska, kao jedna od zemalja sa najviše seksualnih prestupa u Evropi, propisuje kaznu od 4 do 10 godina. U zavisnosti od težine prestupa, Norveška za silovanje ima kaznu od 5 do 10 godina, dok je u Austriji taj raspon od 6 meseci do 10 godina. Nemački pravosudni sistem kao najveću kaznu za silovanje predviđa 15 godina zatvora, dok je prema studiji iz 2013. godine prosečna kazna u Irskoj između 5 i 7 godina.
Uzimajući sve ovo u obzir predložena izmena ne bi predstavljala radikalno drugačiji pristup kažnjavanju od onog koji se primenjuje u ostatku Evrope. Samim ti retorika predsednika koja poručuje da ćemo predloženim izmenama „pregaziti kriminalce“ nije sasvim na mestu.
Problem je neprijavljivanje silovanja
Silovanje kao zločin ima posebnu problematiku koja se proteže dalje do dužine zakonskih kazni. Prema proceni RAINN, najveće američke organizacije za borbu protiv seksualnog nasilja, od 1000 počinilaca silovanja u proseku će samo njih 230 biti prijavljeno policiji.
Neprijavljivanje čini silovanje teškim za procesuiranje, ali i za procenu da li određene kazne zaista sprečavaju dalje zločine. Kao razlog za neprijavljivanje 20% ispitanika u SAD navodi da se plašilo osvete, 13% veruje da im policija ne bi pomogla, a 13% smatra da je u pitanju lična stvar.
Prijavljivanje postaje gotovo nemoguće ukoliko živite u manjoj i konzervativnoj sredini gde je stid još veći, ili ako je silovatelj, kao što u većini slučajeva bude, član porodice ili partner.
Ukoliko predsednik zaista želi da se pozabavi smanjenjem učestalosti silovanja u Srbiji prvi korak bi bio rad na skidanju stigme oko prijavljivanja. Šire kampanje i edukacija na tome da nikada krivica nije na žrtvi i da ćutanjem ne „kupujete mir“ bi pomogle značajno, naročito kada je rad na ovoj oblasti ostavljen u potpunosti NVO sektoru.
U Srbiji je 2016. godine bilo prijavljeno samo 367 lica, a osuđeno 51. Minimalna kazna od 5 godine ne znači mnogo ako se zločin ni ne prijavi.
Nema „pristanka“ u definiciji silovanja
Ako je već na dnevnom redu bila izmena zakona ponovo se javlja problem većeg prioriteta. Definicija silovanja u članu 178. Krivičnog zakonika trenutno ima sledeću formulaciju:
Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina.
Ono što ovoj definiciji nedostaje jeste reč „pristanak“. Da bi nešto predstavljalo nedozvoljenu seksualnu radnju nepostojanje pristanka mora biti osnovni preduslov, a ne upotreba fizičke sile illi pružanje otpora od strane žrtve kao što je sada u zakonu navedeno.
Trenutna definicija u Krivičnom zakoniku Srbije je zastarela jer traži upotrebu sile i kao takva nije u skladu sa članom 36. Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama koju je Srbija ratifikovala 2013. godine, ali i sa širom praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Autonomni ženski centar je stoga pokrenuo kampanju PRISTANAK kojom se od Ministarstva pravde zahteva promena definicije dela u zakonu.
Veće kazne-veća satisfakcija žrtava
Silovanje, kao i svi zločini, za sobom povlači mnogobrojna pitanja na koja iz neznanja ili zbog skupljanja jeftinih političkih poena želimo da odgovorimo jednostavno- većom kaznom zatvora. Oštrije kazne bi doprinele osećaju satisfakcije žrtava što je jako bitno, ali neće rešiti strukturalne probleme koje imamo.
Potrebno je efikasnije voditi istragu i kasniji sudski postupak, promeniti zakonsku definiciju, osnaživati žene na prijavljivanje i edukovati širu populaciju kako treba da se nose ukoliko se silovanje dogodi njima bliskoj osobi.
Ovo je je veliki zadatak na koji je predsednik pokušao da odgovori lepljenjem flastera u vidu oštrije kaznene politike.