Kakvim porezima do boljeg života u Srbiji?
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Prošle godine smo konačno ostvarili pristojan privredni rast, pa imamo priliku da sprovedemo poreske reforme koje bi podržale dalji rast.

Nisu svi porezi isti – tačan odnos poreskih stopa u jednoj zemlji naziva se poreski miks. To znači da postoje različite opcije, na primer, PDV može biti 20%, a porez na dobit 20%, ili PDV može biti 22% a porez na dobit 15%.

Važnost vrste poreskog miksa ogleda se u tome što nemaju svi poreski oblici podjednak uticaj na privredni rast. Ako neki poreski sistem obeshrabruje kreiranje nove vrednosti, a ohrabruje potrošnju, to će na dugi rok imati značajne posledice – privredni rast biće niži, pa time i celokupno društveno blagostanje: plate će biti niže, a biće manje novca i za puteve, škole i bolnice.

 

Porez na dobit najlošije utiče na privredni rast

Poreski oblik koji najviše negativno utiče na privredni rast je porez na dobit; nakon toga sledi porez na dobit i socijalni doprinosi; dok se na kraju, kao poreski oblici koji imaju najmanje negativnog uticaja na rast, nalaze porezi na potrošnju – PDV i akcize.

Ovakav raspored posledica je pre svega veće mobilnosti pojedinih faktora proizvodnje – što znači da je kapital danas visoko mobilan i da se lako kreće preko državnih granica, dok je to manje slučaj sa radom, a ponajmanje sa potrošnjom.

Pošto kapital može lakše da odreaguje na nivo poreskih stopa i da se prebaci na drugu destinaciju gde će biti manje oporezovan, visoki porez na dobit dovešće do toga da neka destinacija postane manje atraktivna za investiranje.

Rad je mnogo manje mobilan – zato što je došlo do povećanja poreza na dohodak, neće se ljudi masovno iseliti iz neke zemlje. Ovo se dešava u nekim posebnim situacijama – kao kada postoje užasno visoki porezi na ljude koji imaju visoke prihode, pa je tako Žerar Depardje iz Francuske prebegao u Rusiju, ili u slučaju ljudi koji žive blizu granice, pa rade u susednoj državi (kao što su stanovnici Nemačke koji rade u Luksemburgu ili Švajcarskoj). Poseban slučaj je naravno prebacivanje u sive tokove, ali to je pre svega pitanje poreske evazije i rada poreskih službi.

 

Zakonska i efektivna poreska stopa nisu isto

Ne treba padati u zamku i poresku stopu na dobit navedenu u zakonu uzimati kao onu koje firme zaista plaćaju. Efektivna poreska stopa zavisi od ostalih karakteristika poreskog sistema, poreskih izuzeća i kredita, politike deprecijacije itd. Zato efektivne poreske stope, one koje su zaista plaćene, mogu da se značajno razlikuju od onih navedenih u zakonu.

 


Izvor: Zentrum fur Europaische Wirtschaftsforshung; APR

 

Opterećenje zarada u Srbiji mnogo veće od Bugarske, Makedonije, Albanije

Kada se pogledaju podaci za Srbiju, pada u oči odmah da su porezi na kapital manje oporezovani nego u drugim zemljama Evrope, dok je PDV otprilike na sličnom nivou. Opterećenje rada, međutim, više je nego u zemljama sa uporedivim dohotkom – tačno je da Belgija, Nemačka i druge zemlje u Zapadnoj Evropi imaju više opterećenje zarada, ali one istovremeno imaju desetak puta viši dohodak.

Kada se uporedimo sa zemljama koja imaju sličan dohodak kao Srbija – Srbija tu stoji vidno lošije, jer Bugarska, Makedonija i Albanija imaju znatno niže opterećenje na zarade, dok smo sa Rumunijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom otprilike na istom nivou.

 


Izvor: OECD.

 

Brži rast uz niže poreze i doprinose

Prema ovim podacima, ako nešto lako može da se uradi da bi se podržao privredni rast, to je prebacivanje dela tereta sa prihoda od rada na poreze na potrošnju. Ukratko, u toj varijanti to bi značilo smanjiti poreze i doprinose, a zauzvrat povećati stopu PDV-a. Ovime bi došlo do povećanja konkurentnosti domaće privrede u inostranstvu, bilo bi jeftinije proizvoditi i zapošljavati pa bi to imalo i svoje pozitivne posledice: ubrzanje ekonomskog rasta baziranog  na izvozu i povećanje zaposlenosti.

Ovakva reforma u Srbiji se u različitim varijantama predlaže već 10 godina: smanjenje opterećenja rada izvelo bi se smanjivanjem doprinosa za zdravstveno osiguranje, ili povećanjem neoporezivog dela zarade itd. Zauzvrat bi se povećala viša stopa PDV-a za 2 ili 4 procentna poena, u zavisnosti od predviđenog smanjenja opterećenja zarada, da bi reforma ostala fiskalno neutralna tj. da bi se sakupila ista suma novca putem poreza.

U međuvremenu je zbog fiskalne konsolidacije povećan PDV, prvo opšta stopa sa 18% na 20%, i potom niža sa 8% na 10%, a do smanjenja poreskog opterećenja plata još nije došlo.

Ovde naravno treba biti oprezan: ovakva reforma, ako se loše izvede, može da ima veoma loše posledice po stabilnost javnih finansija. Potencijalno važno pitanje jeste i ono koje se tiče raspodele: kako bi eventualno povećanje stope PDV-a imalo posledice po rast cena, što bi najviše pogodilo najsiromašnije. Mada, podaci iz Ankete o potrošnji domaćinstva pokazuju da usled postojanja znatne naturalne potrošnje ovo verovatno neće značiti značajan udarac na džep najsiromašnijih, naročito ako se poveća samo opšta stopa, što može biti praćeno i povećanjem izdvajanja za socijalna davanja.

Međutim, sada nam se ukazuje dobra prilika za ovakve reforme – srpska privreda napokon ostvaruje pristojne stope rasta (premda i dalje niže od uporedivih zemalja, kako smo i pisali), što znači više prihode u budućnosti i relativno stabilne javne finansije. Stoga je moguće i buduće više prihode usmeriti u rastrećenje rada, umesto u povećanje tekućih rashoda za koruptivne javne nabavke, i neumereno povećanje rashoda za plate i penzije.

Prošao je trenutak da se mere fiskalne politike koriste samo za gašenje požara nastalog usled veoma visokog deficita i velikog rasta javnog duga, sada se otvara prostor da mere fiskalne politike budu iskorišćene da se podrži privredni rast.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *