Foto: Kremlin.ru
Nikolas Maduro je domaćim čitaocima poznat kao predsednik zemlje koja trenutno prolazi kroz ogromnu humanitarnu krizu što je najbolje ilustrovano u podatku da je, prema proceni UNHCR-a, Venecuelu napustilo čak 3 miliona građana, od kojih se većina odselila nakon 2015. godine.
Uprkos tome, četvrtak 10. januar bio je datum ceremonije koja obeležava početak Madurovog drugog mandata koji bi trebalo da traje do 2025. godine. Polaganje zakletve je, umesto u Nacionalnom parlamentu, održano u Ustavnom sudu. Za razliku od Ustavnog suda koji je lojalan Maduru, Nacionalni parlament kontrolišu opozicione snage koje ne priznaju rezultat izbora zbog masovnih neregularnosti i zabrane učešće opozicionih kandidata.
Pored lošeg ekonomskog stanja, jedne od najvećih stopa kriminala u svetu i ogromne inflacije ostaje kao pitanje kako Maduro i njegovi najbliži saradnici ostaju i dalje na pozicijama moći i gde se nalaze koreni krize u kojoj se Venecuela nalazi.
Zašto Venecuela do sada nije bankrotirala ili kako Rusija i Kina održavaju Venecuelu?
Glavni ekonomski problemi se tiču inflacije bolivara koja je ove godine porasla na 1.400.000% godišnje i nedostatka osnovnih životnih namirnica poput hrane, sapuna, papira i lekova.
Nestašice su posledica kontrole cena koja je kao nameru imala da pomogne najsiromašnijima, dok je za posledicu imala stvaranje crnog tržišta i smanjenje proizvodnje usled neisplativosti. Građani su zbog ovoga prinuđeni da satima čekaju u redu za osnovne namirnice ili da se okrenu ka „bačakeriosima“- prodavcima na crnom tržištu.
Kako bi na vreme otplaćivali dugove međunarodnim kreditorima vlasti u Venecueli su povećale štampanje novca što je dovelo do uvećane inflacije. Vlada je uklonila 5 nula sa valute i pokrenula novu valutu koja se sove „suvereni bolivar“, ali je i ona ubrzo izgubila 95% svoje vrednosti u odnosu na dolar.
Ipak, zahvaljujući kineskim i ruskim državnim firmama kojima u zamenu za novac prodaje naftu i gas vlast u Venecueli nije proglasila bankrot i nemogućnost da otplati međunarodne kredite.
Kina je od 2011. godine pozajmila Venecueli preko 60 milijardi dolara čime je postala najveći korisnik kineskih zajmova u Latinskoj Americi.
Savezništvo između Madura i Putina je postojalo dosta pre krize, čemu u prilog ide i to što će prema sadašnjim trendovima do 2025. godine Venecuela postati najveći uvoznik vojne opreme proizvedene u Rusiji. U novembru prošle godine postignut je ugovor o restrukturiranju ruskog zajma u vrednosti od 3 milijarde dolara čime je osigurana buduća podrška Maduru.
Reakcija međunarodne zajednice – od sanckija, preko isključenja, do predloga za vojnu intervenciju
Administracija Donalda Trampa je uvela sveobuhvatan set sankcija prema Venecueli. Zamenik predsednika, Tarik El Aisami i 8 sudija Ustavnog suda su zajedno sa mnogobrojnim članovima Madurove administracije na listi sankcionisanih osoba u SAD, a Maduro je postao tek 4. predsednik neke zemlje koji se nalazi istoj listi.
Pored toga, na snazi su i sankcije koje sprečavaju američke institucije da investiraju u državne ili obveznice bilo kog državnog preduzeća u Venecueli. U određenom delu američke javnosti postojali su i pozivi na američku intervenciju u Venecueli, ali to za sada deluje nerealistično.
S druge strane, Lima grupa koju čine zemlje u regionu i Kanada odlučila je da prestane da priznaje Madura kao legitimnog predsednik, ali je ova izjava bila ublažena time što je Andreas Obrador, novi predsednik Meksika, odbio da je potpiše. Venecuela je suspendovana iz Merkosura, ekonomskog i političkog bloka koji čine Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj, a 2017. godine je istupila iz Organizacije američkih država (OAS).
Problemi Venecuele jesu problemi socijalizma u praksi
Iako je Maduro po svim merilima jedan od najgorih diktatora trenutno, ekonomski promašaji Venecuele su nastali pre njega i pružaju razlog za oprez svima koji misle da su nacionalizacija preduzeća i velika državna potrošnja rešenje za siromaštvo.
Propast Venecuele počela je sa Ugom Čavezom, bivšim predsednikom Venecuele koji je umro 2013. godine. Njegova ideje za ekonomski napredak Venecuele podrazumevala je kontrole cena, neumereno zaduživanje kod međunarodnih kreditora i nacionalizaciju privatnih kompanija. Dodatno, on je na ključne pozicije u kompaniji PDVSA, glavnoj naftnoj firmi, postavljao politički podobne ljude, dopuštao korupciju i neefikasno funkcionisanje.
Jedina razlika između Madura i Čaveza jeste ta što je za 14 godina vladavine Čaveza cena nafte bila visoka. Ovo je jako zavisan od izvoza nafte budžet Venecuele činilo održivim. Međutim, kada je 2014. godine cena nafte krenula da pada ekonomski sunovrat je počeo, a nikakve reforme nisu preduzete u pokušaju da se budžet Venecuele učini održim i manje podložnim šokovima na tržištu nafte.
Venecuela je kontrargument ideji o većoj umešanosti države u ekonomski život. U nedostatku slobodnog tržišta ekonomija propada, a ubrzo se isto događa i sa političkim slobodama.
Međunarodna zajednica je svesna humanitarne krize koja se trenutno odvija u Venecueli, ali izgleda da je najrealniji put za njeno rešenje propast režima ili potencijalni pregovori sa opozicionim partijama koji bi stvorili mogućnost za tranzicionu vladu. U svakom slučaju, izvesno je da Maduro ostaje na poziciji moći, a da je narod Venecuele osuđen na preživljavanje još neko vreme.
Autorka