Da li je Srbija spremna za novu ekonomsku krizu?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

U proteklih par meseci se u stranim medijima sve više pominje mogućnost nove ekonomske krize. U slučaju da do nje dođe, da li je Srbija spremna? Da li smo dovoljno naučili iz prethodne?

Vlast se dosta hvali ekonomskim uspesima: udeo javnog duga u BDP brzo se smanjuje, budžet je praktično izbalansiran, rast javnih prihoda omogućava povećanje plata u javnom sektoru i penzija, ekonomski rast je visok, kao i strane direktne investicije.

Ali mesta za neko likovanje baš i nema. Ekonomski rast nije spektakularan, jer se nalazi ispod ili u najboljem slučaju tek oko trenda rasta zemalja CIE (a srpska ekonomija trebalo bi da raste znatno brže, usled nižeg dohotka), usled jako niskih domaćih investicija.

Javni dug je u apsolutnom nivou i dalje visok (24,3 milijarde evra) i smanjenje njegovog udela u BDP-u na trenutnih 56,7% BDP-a više je posledica promene obračuna BDP-a: dug je u odnosu na kraj 2016. manji tek za 1 milijardu evra, ali i za skoro 15 procentnih poena u BDP-u. Tako da naši ekonomski temelji nisu toliko čvrsti koliko se to na prvi pogled čini.

 

Kriza 2008: Još uvek se oporavljamo od loše ekonomske politike

Naš susret sa ekonomskom krizom nije se baš pokazao uspešnim. Odmah nakon ludačkih najava da je kriza naša razvojna šansa, posegnulo se za ekspanzivnom fiskalnom politikom putem visokih deficita: plate i penzije održavane su na visokom nivou koji privatni sektor u ropcu nije mogao da izdrži, davane su visoke subvencije što stranim investitorima što i velikom broju domaćih preduzeća u državnom vlasništvu.

Istovremeno, na poboljšanju uslova poslovanja u zemlji nije se radilo gotovo uopšte – od katastra i drugih sektora javne administracije do sudova i pravnog sistema. Od posledica takve politike oporavljamo se i danas: rast je bio neprimetan (tek 2016. uspeli smo da prestignemo nivo dohotka iz 2008), a javni dug se utrostručio.

Politika visokih deficita nije dovela do ekonomskog rasta u Srbiji usled niskih fiskalnih mutliplikatora. Ovo i nije za čuđenje: Srbija je mala i otvorena privreda, pa se znatan deo potrošnje prelio na uvoz – naš deficit se zapravo pretvorio u nemački ekonomski rast.

Izgradnja infrastrukture ima značajno više multiplikativne efekte – domaća građevinarska industrija još je jaka, a i kreira se infrastruktura koja je neophodna za privatne investicije (putevi, gasovodi, dalekovodi). Međutim, za ovo su neophodni dobri kapaciteti za planiranje, od tehničke dokumentacije do eksproprijacije zemljišta, čime baš i ne možemo da se pohvalimo.

 

Šta ako ponovo dođe do krize?

Do nove krize će sigurno doći. Ona se može pojaviti sutra, ili za 5 godina. Neki znaci koji nagoveštavaju krizu već su tu: godine veštački niskih kamatnih stopa usled ekspanzivne politike FED-a u SAD-u i Evropske centralne banke u EU doveli su do visoke likvidnosti i ta sredstva su upumpavana u balone: na finansijskim tržištima, u nekretnine pa i u nove instrumente kao što su kriptovalute. Stopa nezaposlenosti u SAD-u i EU niže su nego što su bile pre krize.

 

Dow Jones berzanski indeks; Izvor: www.macrotrends.net

 

Stopa nezaposlenosti u EU i SAD; Izvor: MMF

 

Stoga treba da se zapitamo da li smo naučili nešto o tome kako treba da izgleda adekvatna ekonomska politika tokom krize. Sa ovako visokim nivoom javnog duga, samo par godina vođenja jalove politike visokih deficita zarad stimulisanja agregatne tražnje može da nas dovede do krize javnog duga i situacije koju smo već doživeli 1990-ih da novca za plate i penzije, ali i za lekove, jednostavno nema. Kako treba da izgleda naš budući odgovor na krizu?

 

Država treba da se bavi svojim poslovima i da se povuče iz biznisa

Standardni instrumenti ekonomske politike u Srbiji su nemoćni. Fiskalna politika je neefikasna usled niskih multiplikatora i već visokog javnog duga koji ne ostavljaju puno prostora za deficite; monetarna politika takođe je neadekvatna jer je privreda visoko evroizirana – dinar je usled loše istorije izgubio i neke od funkcija novca, pa i sama istraživanja NBS ukazuju na to da monetarna politika ima slab uticaj na visinu kamatnih stopa.

Ako su nam obe ruke vezane (i fiskalna i monetarna politika), onda moramo tražiti neki drugi odgovor na pojavu krize. Pre svega to mora da bude drastično poboljšanje kvaliteta privrednog ambijenta. Ovo se naravno prvenstveno odnosi na sudove – koji su spori, često pod političkom kontrolom vlasti, sa presudama koje mogu biti dijametralno različite u sličnim slučajevima, ali i na celokupni sistem državne uprave – od katastra do poreske uprave.

Državna uprava niti je efikasna niti profesionalna, sklona je korupciji i političkom pritisku, a nedostaju joj brojni kapaciteti od ljudskih do tehničkih, naročito za primenu naprednih rešenja koji eliminišu potrebu za papirom, šalterima i pečatima.

Nakon toga, to je vraćanje države u svoje prave okvire. Država Srbija, kao i druge države u Evropi, treba da se bavi legitimnim poslom države – a to su stvari kao vladavina prava, infrastruktura, obrazovanje, zdravstvo, a ne preduzetnički poduhvati.

Povlačenje države iz biznisa oslabilo bi jake interesne grupe koje državna i javna preduzeća koriste za ličnu korist, kao i donošenje politički motivisanih poslovnih odluka – usled čega su ova preduzeća neefikasna i sada u dobrim vremenima što se vidi po niskim kapitalnim ulaganjima i niskim profitima, dok u bi u lošijim godinama sigurno morala da traže značajnu budžetsku podršku putem subvencija.

Infrastrukturni projekti moraju biti pažljivo spremani – što znači ne samo kvalitetnu tehničku dokumentaciju i eksproprijaciju zemljišta, već i adekvatan odabir projekata tako da se izbegavaju megalomanski projekti koji nikada neće biti isplativi (npr. brza pruga ka Budimpešti), već da se prioritet da onima koji su zaista neophodni. Ako se ovakvi projekti pripreme unapred, njih je moguće započeti prilikom pojave krize.

Nizak kvalitet obrazovanja i još niže investicije u obrazovanje su veliki problem, i to u trenutku kada je automatizacija poslova putem veštačke inteligencije već počela da značajno utiče na tržišta rada, što će se samo ubrzati u narednim godinama i decenijama. Oblast obrazovanja je apsolutan prioritet za bilo koju vlast u zemlji, a bilo kakav izlazak iz neke buduće krize teško je zamisliti sa trenutnim stanjem u ovom sektoru.

U suprotnom, ako se pri izbijanju neke nove krize budemo ponašali kao što smo to radili 2008, crno nam se piše. Ili kako bi rekla svaka domaćica: božićni ručak planira se i sprema pre nego što gosti dođu, jer tada je već kasno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *