Stevan Aleksić Jutro će promeniti sve
Marija Marić

Studentkinja novinarstva

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Stevan Aleksić

Gledaoci serije ,,Jutro će promeniti sve“ formirali su dva tabora – jedan koji seriju vidi kao „hipsterski treš“ o generaciji koja samo kuka bez pravog razloga, i drugi, čiji sam i ja deo, koja seriju doživljava kao realan prikaz jedne generacije.

Priča prati život generacije „milenijalaca“, nezaposlenih ili nezadovoljnih svojim poslovima, personalizovanih u glavnim likovima koji su i najbolji prijatelji – Filipu, Anđeli, Saši i Ljubi (Filip -Nikola Rakočević, Anđela – Jovana Stojiljković, Saša – Isidora Simijonović, Ljuba – Andrija Kuzmanović).

Kojem god taboru da pripadate, činjenica je da je ,,Jutro“ razbudilo, ali zbog čega?

Pre svega, jedna generacija konačno je uspela da ispriča svoju priču na realan, nimalo idealizovan način. Bez umotavanja u foliju, predstavljena su pitanja i dileme koje su pre svega aktuelne na individualnom i društvenom nivou, pa je tako i distanca između serije i ciljne grupe kojoj je namenjena svedena na minimum.

„Jutro“ parira većini dosadašnjih televizijskih sadržaja koji motive junaštva, srpstva i idealne drage crpe iz romantizovane prošlosti, nudeći i starijoj generaciji istinski uvid u način života njihove dece. Složićete se, Anđelkin seks pre braka kao motiv razvoda, u kontekstu realnosti u kojoj devojke imaju seks po wc-ima klubova, nije nešto što mladi smatraju preterano bliskim.

Podstaknuto pričom iz stvarnog života (jedan od autora Goran Stanković se vratio iz Amerike u Beograd, iako se očekivalo od njega da hrli ka Holivudu), „Jutro“ ruši koncept junaka kao glavnog lika otvarajući Pandorinu kutiju prepunu egzistencijalnih pitanja.

 

,,Šta je život? Avganistan…večiti rat niskog intenziteta“

Filip je stipendista američkog univerziteta Berkli koji  nakon nekoliko godina provedenih u Americi, daje otkaz na  poslu u Silikonskoj dolini i vraća se u Beograd.

Filipov lik glasno poručuje – neuspeh je u redu, naročito ako je pređašnji uspeh bio samo iluzija konstruisana u percepciji ljudi oko vas.

I dok on konačno oseća slobodu, reakcija roditelja bila je očekivana – što, pobogu, Beograd, kad si do nedavno živeo „američki san“?

Nerazumevanje između dece i roditelja prisutno je i kod ostalih protagonista; generacijski jaz opšte je mesto kojim se bave i „Bolji život“ i „Porodično blago“, te u tom kontekstu ovaj motiv nije novina. Ipak, ova tema u „Jutru“ ima svoj epilog – oslobađanje od stega autoriteta i očekivanja okoline neophodan je uslov individualizacije.

Velika polemika potegla se oko toga koliko je realno da IT stručnjak koji se školovao na prestižnom univerzitetu ne može da se zaposli na domaćem tržištu.

Stvar je malo drugačija; razlog njegove nezaposlenosti nije nemogućnost, već odsustvo želje da radi posao koji nije u skladu sa njegovim uverenjima (setite se epizode sa kapsulom).

Komplementarnost materijalne satisfakcije i ljubavi prema poslu sve češće su ideal, nego realnost. Način na koji Filip pokušava da postigne ovu simbiozu prikazan je stvarno jer su ispraćene njegove unutrašnje dileme i sukobi, sve to u kontekstu srpskog društva koje je i te kako sklono otporu prema svakoj vrsti promene (kada Filip odlazi sa Jakšom u MUP kako bi prezentovali aplikaciju koja bi umanjila srpsku birokratiju, nailaze na odgovor „Sine, ovo ti je Srbija“).

Od američke zemlje izlazećeg sucnca, preko društveno-korisnog rada u beogradskim parkovima, do pravljenja igrica sa Jakšom (Nemanja Oliverić), Filipov lik postao je ofanzivan, vođen pre svega doslodnošću i željom za slobodom.

 

,,Tako stvari ovde funkcionišu“

Filipova sestra Anđela završila je psihologiju i asistentkinja je na Filozofskom fakultetu. Ipak, srpska realnost je takva da iako si posvećen kao Anđela, okolnosti nameću nužnost odlaska i potrebu za pronalaskom sreće daleko, možda na Islandu.

Epizoda „Patike za trčanje“, u kojoj ona saznaje da je na njeno mesto preko veze postavljen mladi kolega Dimitrijević, prelomna je tačka u kojoj ona spoznaje da trenutne budućnosti za nju u Srbiji nema.

Ova scena, inače jedna od najupečatljivijih i zbog ugla kamere koji prati Anđelin lik koji kao da naglašava pravičnost, izazvala je pregršt komentara. Jedan od uslova identifikacije svakako je bliskost, a činjenica da svaki Srbin zna bar jednog „Dimitrijevića“ ide u prilog tome.

 

 

Bunt i otpor nepravdi na fakultetu, ali i u mesari kad bahati mangup pokuša da pazari preko reda, inspirišući su u Anđelinom liku. Princip „ćuti i trpi“ i „neću da se mešam“, što je bila i prvobitna mesareva ekspresija, ustoličili su se u srpskom društvu kao neupitna maksima. Anđela ne ćuti na nepravdu i ne spušta glavu na bezobrazluk, i zbog toga, bravo Anđela!

Revolucionarna je i činjenica da smo zahvaljući „Jutru“ na javnom servisu videli senzualne scene  dve žene (Anđele i Marte), pa i trojku Anđele, Darije i Darijinog dečka.

Važno je ekranizovati gej veze kako treba, pre svega zbog starijih, ali i mlađih konzervativnih strejt gledalaca kod kojih su prisutni stereotipi o „nenormalnosti“ ovakvih odnosa.

Prirodnim razvojem emocija u vezi Anđele i Marte daje se narativ identičan predstavljanju strejt veza. Uzbuđenje, zaljubljivanje, patnja, razočaranje… S druge strane, na ovaj način se i kod pripadnika LGBT zajednice podstiče osećaj pripadanja, posebno jer jedan od protagonista (Anđela) izgovara rečenicu „Mislim da sam lezbejka“, na šta Ljuba reaguje kao da mu je saopštila da napolju pada kiša.

 

Beogradska klaberka i urbani provincijalac

Saša je urbana devojka, burazer pre svega, ali i dobar prijatelj. Dete je razvedenih roditelja i okolnosti su je primorale da prerano odraste, ili se bar čini da je odrasla. Pomenuti generacijski jaz prisutan je i u njenom odnosu sa “nju ejdžerski“ dobrostojećom majkom, dok oca nije upoznala. Nakon što joj policija zatvori lokal, ali i nakon što smogne hrabrost da poseti oca koji je na samrti, dešava se  najveća transformaciju u njoj, izazvana okolnostima, a ne svojevoljno.

Ipak, na emocionalnom planu njena nezrelost je najvidljivija. Na kraju serije Saša uspeva da „povrati“ Filipa s kojim je povremeno imala tajni „friends with benefits“ odnos, iako je izgledalo da se on poprilično skrasio sa bivšom devojkom Ines.

Komentari na društvenim mrežama svedoče o tome da su gledaoci zadovoljni ovim hepi endom. Ipak, ovakav kraj pomalo je nepravedan; stiče se utisak da su ignorisanje i bezobzirnost nagrađeni, a da je ženska sujeta nužan podstrek emocionalnog sazrevanja.

Ljubin lik možda je najslabije napisan jer je slika provincijalca koji na sve načine pokušava da se skrasi u prestonici preterena i pomalo kliše.

Ipak, činjenica da u komentarima na internet portalima veći deo muške publike upravo u Ljubi vidi omiljenog lika, govori suprotno: očigledno je u Ljubin šarm kojim uspeva da zavede i babe iz teretane i studentkinje, Andrija Kuzmanović svojom glumom ubedio publiku.

Epizoda „U magnovenju“ u kojoj Ljuba posećuje svoje rodno mestu u kojem vreme kao da je stalo, iako su se neke stvari promenile, pruža značajniji ugao percepcije. Ideja da je suočen sa izborom zavičaj ili Beograd u kojem nema krov nad glavom u njemu budi unutrašnji nemir.

Potreba za pripadanjem odlično je prikazana i u njegovom liku, a Ljubin kopernikanski obrt, slično kao kod Saše, prouzrokovan je okolnostima – činjenicom da će postati otac.

 

,,Jutro se promeniti neće”

Radnja je previše rastegnuta, dijalozi su prazni, nema dublje priče – to su najčešći komentari na Tviteru i Fejsu onih koji ne simpatišu seriju. Ja smatram da to nije slučaj.

Forma serije od 40 epizoda po 20-25 minuta, uobličena tako da prati jedan dan, nije preterano dugačka i uvek ostavlja dozu neizvesnosti na završetku epizode. Gluma je odlična, a razgovornim dijalozima koji oslikavaju generaciju kakva zaista jeste, intrepretirane su teme uspeha, identieta, ljubavi, unutrašnjih dilema, generacijskog jaza.

Muzika nije zanemarljiv deo serije, a upravo izvođači poput Mimi Mercedez, Bajage, Goblina i Lolobrigide stavljeni u isti koš, oslikavaju diverzitet jedne generacije kojoj je bunt zajednički imenitelj.

Umetnost je uvek društveno angažovana, samo što se ovde polazeći od individue osvešćuje nepotizam i drugi problemi srpskog društva i mentaliteta. Jutro samo po sebi ništa neće promeniti, ali će vas naterati da razmislite o važnosti artikulisanja sopstvenog mišljenja, ali i  negovanju društvenih odnosa, pre svega prijateljstva.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *