Foto: iStock
Jedna od najčešćih ekonomskih zabluda jeste da država treba da troši više da bi njeni građani živeli bolje. Šta stoji iza toga?
Mnogi ekonomisti tvrde da je tržište najefikasniji mehanizam za alokaciju resursa, te da se najbolji rezultati automatski postižu kada tržište deluje slobodno. Postoje, naravno, i ekonomisti koji tvrde da u nekim posebnim slučajevima tržište može da dovede do lošijih rezultata što se naziva „tržišnom greškom“, pa se tu poziva na intervenciju države.
Ti posebni slučajevi su vezani za javna dobra, eksterne efekte, zaštitu konkurencije, asimetriju informacija, distribuciju dohotka i slično.
Postavlja se pitanje da li državne intervencije vode boljem životu, tj. većem blagostanju građana. Šta pokazuju istraživanja?
Kako uopšte merimo blagostanje?
Blagostanje građana neke političke zajednice se veoma teško meri jer ne postoji njegova univerzalno prihvaćena mera. Ekonomisti se uglavnom oslanjaju na merenje bruto domaćeg proizvoda (BDP), koji je ukupan zbir svih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji tokom kalendarske godine.
Kako, onda, merimo blagostanje?
Iako postoji jasna veza između visine BDP-a i kvaliteta života – stanovnici bogatijih zemalja u proseku duže žive, duže se školuju, žive u zdravijoj sredini, imaju pristup boljoj zdravstvenoj zaštiti itd. nego oni u siromašnijim zemljama – veliki broj ljudi odbacuje ovu meru kao kvalitetan pokazatelj ukupnog kvaliteta života. Jedan od razloga je taj što BDP ne obuhvata parametre poput jednakosti raspodele ili kvaliteta životne sredine.
Šta je indeks humanog razvoja?
Zbog toga je dosta napora uloženo u to da se dođe do prihvatljive mere kreiranjem novih alatki, od kojih je najpoznatiji i najviše zastupljen Indeks humanog razvoja (Human Development Index – u daljem tekstu: Indeks).
Indeks humanog razvoja su kreirale Ujedinjene Nacije 1990. da bi služio kao mera razvoja zemalja. Indeks se računa na osnovu ekonomskog bogatstva (merenog BDP-om po glavi stanovnika), indeksa obrazovanja (merenog brojem godina provedenih na školovanju) i očekivanog životnog veka. Iako postoje ozbiljne metodološke kritike ovog indeksa, kako od strane ekonomista tako i naučnika iz drugih društvenih nauka, on je ipak trenutno najrelevantniji indeks koji meri društveno blagostanje.
Ne postoji jasna veza između državne potrošnje i blagostanja
Veliki broj ljudi veruje da je država pozvana da interveniše pri postojanju tržišnih grešaka (a neki čak i izvan toga) da bi povećala društveno blagostanje. Ostaje pitanje efikasnosti državnih intervencija: da li državne politike zaista dovode do većeg društvenog blagostanja?
Odnos nivoa javne potrošnje i blagostanja; Izvor: MMF i UN, HDI
Ovaj grafikon nam dosta govori, ali ne u prilog teoriji da državna intervencija povećava društveno blagostanje.
Analiza nam pokazuje da nivo javne potrošnje objašnjava tek malo preko 2% varijacije nivoa Indeksa u ovim zemljama. Drugim rečima, gro razlike u blagostanju stanovnika između ovih država zavisi od nekih drugih faktora.
Državna intervencija, dakle, ne dovodi nužno do povećanog društvenog blagostanja, inače bi jaka i značajna veza između njih postojala – zemlje sa visokim Indeksom bi imale visoke udele javne potrošnje a zemlje sa niskom javnom potrošnjom i niske rezultate Indeksa.
Mnoge zemlje sa malom potrošnjom odlično pozicionirane na Indeksu
Međutim, veliki broj zemalja sa jako niskim udelom javne potrošnje imaju i jako visoke rezultate na Indeksu – među njima su uglavnom zastupljene zemlje iz Istočne Azije (Singapur, Koreja, Hong Kong, Japan), potom zemlje nastale od kolonijalnih poseda Velike Britanije (SAD, Australija, Novi Zeland) dok je nivo javne potrošnje zemalja u Evropi u proseku značajno veći, ali bez boljih rezultata na Indeksu.
Ovo bi trebalo da ukaže na to da potreba za državnom intervencijom ne leži u povećanju blagostanja građana, iako je to njeno teorijsko utemeljenje, već u drugim faktorima, od kojih politički i kulturni imaju veću težinu nego ekonomski. Dakle, društveno blagostanje postoji i izvan državne intervencije, a državna intervencija ne mora da otklanja tržišne greške.
Ukratko – država može da troši manje, a da mi živimo bolje.
