Foto: EEAS
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija zasedao je juče povodom odluke Prištine da formira vojsku Kosova. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je UN da preuzmu veću ulogu u rešavanju pitanja Kosova, dok je predsednik Kosova Hašim Tači izjavio da se odlukom o formiranju Vojske Kosova nije desilo ništa vanredno.
Da li smo na zasedanju SB UN čuli nešto novo ili je reč o još jednom formalnom diplomatskom sastanku koji efektivno ne doprinosi mnogo rešavanju pitanja Kosova?
Da li bi UN zaista mogle da preuzmu veću ulogu i kako bi to izgledalo? Šta možemo da očekujemo početkom 2019. godine, posebno kada je reč o različitim planovima koje iznose kosovski predsednik Hašim Tači i premijer Ramuš Haradinaj?
Razgovarali smo sa Radom Trajković, Boškom Jakšićem i Unom Hajdari.
Opasna strategija balkanskih lidera: u javnosti govore jedno, dok su tajno u dogovoru
Rada Trajković, predsednica NVO Evropski pokret na Kosovu, kaže za Talas da pregovaračka pozicija Srbije još uvek nije poznata javnosti:
„Pregovaračka platforma Srbije je ono što je u glavi predsednika Vučića, to javnosti nije pokazano. Ne možemo ni da je komentarišemo jer ne znamo o čemu se radi.“
„Ono za šta mislim da jesam u pravu: suština svega je prolongiranje, perfidno prolongiranje svih procesa između Beograda i Prištine.“
Kada je reč o jučerašnjem zasedanju Saveta bezbednosti, ocenjuje da je misija UN na Kosovu u funkciji očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije jer je na samoj sednici „Vučić označen kao predsednik Srbije, dok je ispred Tačija pisalo samo njegovo prezime.“
Dodaje da je ono što predsednik Vučić govori u pregovaračkim procesima i susretima, a što se odnosi na etničku podelu Kosova, u suprotnosti sa ciljevima misije UN, te nije jasno kako treba da protumačimo njegovo pozivanje na veću ulogu UN u procesu rešavanja pitanja Kosova.
Još jedno otvoreno pitanje jeste unutrašnja dinamika političke scene na Kosovu – s jedne strane imamo Hašima Tačija koji zvanično pregovara sa Beogradom, dok je Ramuš Haradinaj nedavno izašao sa svojim predlogom plana za Kosovo koji, između ostalog, predviđa da Srbija prizna nezavisnost Kosova.
Rada Trajković smatra da odgovor leži u „ratnoj koaliciji na Kosovu“:
„Ako imate dva paralelna procesa koji se naziru i uznemiravaju ratnu koaliciju, svi odgovori leže u nečemu što je samo stvaranje te koalicije. Ona je napravljena da bi našla odgovore, mehanizme, strategiju i politiku da Specijalni sud što kasnije profunkcioniše“, kaže naša sagovornica i dodaje da su Tači i Haradinaj vrlo međuzavisni, te da deluju organizovano, strategijom „jedan toplo, jedan hladno.“
Govoreći o celokupnom procesu pregovora Beograda i Prištine, naglašava da je reč o „opasnoj strategiji balkanskih lidera“:
„Javno govore jedno a tajno imaju dogovore – svi, i Vučić i Tači i Haradinaj. I neće se toga odreći sve dok su na vlasti i dok ih međunarodna zajednica prihvata kao faktore koji jedini mogu da stabilizuju region.“
Zaključuje da je preko potrebna demokratizacija društva, kako u Beogradu tako i u Prištini, kako bi odnosi mogli da se normalizuju na transparentan način.
Da li tu ima prostora za veću ulogu UN? Naša sagovornica misli da bi to bilo izuzetno teško, osim ako Ujedinjene nacije nemaju razvijene mehanizme koji bi obezbedili saradnju sa Albancima koji su dominantni na Kosovu.
„Na kraju, ovo što Haradinaj radi u poslednje vreme prevazilazi sve diplomatske mere – uvođenje taksi je politička odluka. Sve što se dešava je sigurno rezultat međusobnih dogovora koji su, ponavljam, vrlo opasni, za razliku od onoga što vidimo kada se sastaju sa Mogerinijevom ili uopšte nastupaju u javnosti.“
Srbija treba da sledi taktiku Kosova: postaviti maksimalističke zahteve pa postepeno doći do kompromisa
„Činjenica je da kosovske vlasti, iako ohrabrene podrškom od Amerikanaca, sada postavljaju maksimalističke zahteve“, kazao je u izjavi za Talas Boško Jakšić, spoljno-politički komentator lista Politika.
Jakšić ocenjuje da ne može da bude dogovora ukoliko je jedan od preduslova da Srbija mora da prizna Kosovo, što Haradinaj navodi u svom planu, a posebno kada je to praćeno obavezom plaćanja ratne odštete ili pretnjom uvođenja novih kaznenih mera.
„Ipak, diplomatija se vodi kao i svetska trgovina. Sada možemo da kažemo da je Kosovo postavilo maksimalističke zahteve, nema novih većih zahteva od toga, a onda se to u pregovorima skida na manju meru da bi moglo da se dođe do kompromisa.”
„I Beograd bi trebalo da sledi tu taktiku, da postavi maksimalističke zahteve, više od formiranja Zajednice srpskih opština, a onda je veća verovatnoća da će se doći do rešenja i ispunjenja nekih zahteva.“
Komentarišući Vučićev poziv za veću ulogu UN, Jakšić kaže da nema potrebe govoriti o prednostima ili manama jer se format briselskog dijaloga neće menjati – pregovori će se i dalje voditi pod okriljem EU.
Dodao je i da na sednici SB UN nismo čuli ništa novo, osim što je predsednik Vučić imao priliku da predstavi argumente po pitanju formiranje vojske Kosove, uvođenja carina i neispunjavanja obaveze formiranja ZSO.
Budući da EU čekaju izbori za Evropski parlament, Jakšić zaključuje da će dalji tok događaja najviše zavisiti od SAD-a jer tek sledi konstituisanje novih institucija EU.
Mogerinijeva izjavila da želi da Tači nastavi dijalog sa Beogradom – time šalje poruku da je ne zanimaju lični interesi kosovskog stanovništva
Una Hajdari, novinarka iz Prištine, u izjavi za Talas ocenjuje da je veća vest od samog zasedanja Saveta bezbednosti to što je Federika Mogerini rekla da želi da Tači nastavi dijalog sa Beogradom:
„Hašim Tači je sklon prioritizaciji svojih ličnih ciljeva, to je stav koji vlada u većini kosovske javnosti koja nije raspoložena da Tači nastavi da vodi pregovore.
Deluje da Mogerinijeva ovom izjavom šalje poruku da nju ne zanimaju lični interesi kosovskog stanovništva, kao ni spremnost da se zaista reše ova pitanja i dođe do kompromisa.“
Komentarišući zasedanje SB UN, naša sagovornica kaže da, pozivanjem na veću ulogu UN, Vučić efektivno traži da pitanje statusa Kosova ostane na nivou rezolucije 1244, a da se ona boji da to neće rešiti nijedan od problema koji danas postoje između Beograda i Prištine.
„Moguće je da je Vučić mislio da UN treba da budu veći deo dijaloga, ili to ili da se vratimo na tvrdu interpretaciju rezolucije 1244. Međutim, UN su i dalje prisutne na Kosovu, kroz UNMIK, dok Kosovo na međunarodnoj sceni postoji isključivo preko rezolucije.
Dakle, ako Vučić želi veću ulogu UN, to zapravo znači da želi održanje statusa quo.“
Što se tiče odnosa Tačija i Haradinaja, Una Hajdari smatra da se radi o unutrašnjoj borbi za političku moć na Kosovu:
„Tači ima mnogo veći politički kapital u pogledu odnosa sa međunarodnim organizacijama, on to zna i koristi. Zato je i mogao otvoreno da priča o razmeni teritorija – da je to rekao Haradinaj, došlo bi do bunta.”
“Tačijev politički život u potpunosti zavisi od njegovih zapadnih patrona – bez njihove podrške ne bi mogao da opstane.
“S druge strane, Haradinaj nije naprasno otkrio svoj revolucionarni duh, već se oseća iskorišćenim, budući da je bio neophodan za formiranje koalicije tj. ratnog fronta na Kosovu, pa sada želi da nametne svoj vid rešenja.“
Iako lično smatra Haradinajeve planove problematičnim, dodaje da razume podršku kosovskih Albanaca za njih budući da su građani Kosova vrlo malo dobili u dijalogu, a neki od najvećih problema ostaju vizna liberalizacija („bez Šengena ne možete ni do Rumunije, ne samo Nemačke“), kao i komunikacija i saradnja sa institucijama u drugim zemljama.
„Čak i kada postoji spremnost obe strane, kao što je slučaj sa tužilaštvom u Bosni i Hercegovini, saradnja je vrlo ograničena jer ne postoji formalni okvir preko kojeg bi institucije Kosova i BiH komunicirale. Zbog svega toga je u interesu građana Kosova da se pitanje statusa reši što pre.“