Foto: Bernd Schwabe in Hannover
Uslovi koje je ujedinjena opozicija objavila u petak predstavljaju verovatno najozbiljniji potez opozicije ove godine. Prošle subote građani su svojom šetnjom jasno pokazali šta misle o krvavim košuljama u politici. Opozicija sada preuzima inicijativu, pronalazi najmanji zajednički imenilac, razgovara zajedničkim jezikom i ispostavlja zahteve za ravnopravnošću sa režimom. Tek sa ravnopravnošću, jednakošću i poštovanjem opštih pravila igre možemo da stvorimo okvir za zdravo političko nadmetanje ideja i predloga. Taj okvir trenutno ne postoji.
Neravnopravni sukob činjenica i naprednjačkog mišljenja
Iz medijskog mraka ulazimo u arenu medijskog nasilja. Nasilnik izvodi žrtvu i otvoreno se iživljava nad njom. Cilj je da se kroz to neravnopravno nadmetanje javnost podseti na snagu, neuzdrmanu stabilnost, neupitnu nadmoć. Cilj je da prikaže nemoć i nesigurnost žrtve.
U toj areni žrtve su činjenice. Nasilnik je tumačenje. Tačnije ono što neki ljudi često pompezno, ali pogrešno određuju kao mišljenje, ne razlikujući pri tom uverenje od mišljenja.
I to nije bilo kakvo tzv. mišljenje – već mišljenje koje je stvoreno i koje se rasprostire od strane medija bliskih režimu. Slikoviti primer toga, ono Barbarino sada već čuveno ”daleko malo od očekivanog” proizilazi iz opštijeg načela ”javnog mišljenja” na koje nas je samouvereno podsetila Ivana Vučićević, direktorka i glavna i odgovorna urednica Studija B. Njena odrednica tog ”javnog mišljenja” podrazumeva da svi, kao i Barbara, imaju jednako pravo da ga poseduju i iznose.
Drugi takođe svež primer izvođenja iz tog principa jeste odgovor Maje Gojković kada je za empirijski proverljive i time neumoljive činjenice o parlamentarnoj opstrukciji od strane vlasti koje je Ljubica Gojgić iznela u svojoj emisiji rekla da je to tek ”neko njihovo viđenje”, misleći na ”viđenje” podataka organizacije CRTA, svodeći čvrstinu činjenica na fluidnu nestabilnost tek jednog od mnogo viđenja.
Priča se završava time da svako ima pravo na to mišljenje, viđenje, a ako pak činjenice nisu u skladu sa vodećim naprednjačkim mišljenjem u medijima, toliko gore po same činjenice.
Napadi na činjenice, na istinu i zdrav razum od strane medija bliskih režimu postajaće sve učestaliji. Kada u dužem vremenskom periodu vršite takvo nasilje nad činjenicama, vršite nasilje nad istinom. Kada vršite nasilje nad istinom, pripremate se za nasilje nad ljudima. A to je počelo da se dešava u Srbiji.
Velika Hana Arent napisala je da ”idealni podanici totalitarne vladavine nisu ubeđeni nacisti ili ubeđeni komunisti već oni ljudi koji između činjenice i fikcije (a nju čini stvarnost sopstvenog iskustva), između istinitog i lažnog (a nju čine norme mišljenja), više ne prave nikakvu razliku.”
Oseka narativa o stranom faktoru, plima tajkunskog narativa
Čini mi se da medijski napadi neće toliko biti usmereni na to da strani faktor upravlja opozicijom sa ciljem rušenja režima. Verujem da nam, verovatno, predstoji oseka narativa o permanentnoj životnoj ugroženosti vrha države, apokalipse još uvek nedostignutog naprednjačkog blagostanja, vatikansko-masonsko-MI6 ubačenosti u srpsko nacionalno biće i aktiviranja Soroševih NGO spavača po glavnim gradovima.
Izgleda da sledi plima starih dobrih tajkunskih krimi narativa. Problem tog ”žutog” narativa je što je većina tajkuna uz Vučića, što je Mišković desetkovan i što opoziciji mogu da pripišu samo jednog tajkuna. Što više svoj napad isključivo usmeravaju na jednog čoveka, mediji bliski režimu, takođe, čine uslugu Draganu Đilasu u daljem jačanju liderske pozicije u opozicionom frontu. Širenje tog fronta dalje će otupljivati i obesmišljavati napade na opoziciju kao političko krilo tajkuna.
Bojkot je preskupa reč za srpsku opoziciju
Dobro je što opozicija ne izgovara reč bojkot. Izneti uslovi primer su najšireg osnovnog konsenzusa koje svako demokratsko društvo mora da zadovolji ukoliko želi da to ostane.
Taktika bojkota naravno i dalje ostaje kao mogućnost – vrlo je lako pozvati se na prvi, veoma konkretan medijski uslov o tome da bi opozicija trebalo da bude prisutna u informativnim programima RTS-a i RTV-a sa minimum 60 minuta nedeljno, pre predizborne kampanje. Neispunjavanje ove zaista simbolične minutaže od u proseku 8,5 minuta dnevno u informativnom programu mogla bi da se potegne kao argument i pre održavanja samih izbora. Mislim da bi ovo bilo veoma loše za opoziciju. Daleko bi bilo svrsishodnije pripremati se iz sve snage za izbore, na izborima učestvovati sa svim raspoloživim kapacitetima i onda izvesti bilans šta je od uslova poštovano, a šta nije.
Opozicija, jednostavno nema snage da bojkotuje bilo šta. Niko ne sme da se zanosi da je opozicija jaka – od 165 opština u Srbiji, opozicija je na vlasti u šest, a od 29 gradova, jedino u Šapcu SNS nije na vlasti. Bojkotom izbora i to malo javnog prisustva opozicije biće dublje ukopano u nevidljivost.
Ne treba, dakle, nikako pretiti bojkotom izbora. Ulica sa svojim činjenicama je za sada najozbiljnija pretnja.
Na tragu Ničeovog da se vrednost čoveka određuje u odnosu na to koliko je istine spreman da podnese, bilo bi dobro da se zapitamo koliko istine kao društvo možemo i želimo da podnesemo.
Glavni urednik