Protest protiv nasilja i medijskog mraka koji se održao u Beogradu prošlog vikenda jasan je pokazatelj da veliki broj građana Srbije ne misli da je sistem u službi naroda, da je pravedan i nepristrasan i da poštuje najosnovnije moralne vrednosti. Sama činjenica da je u 21. veku u jednoj evropskoj zemlji moguće da bilo koji političar, nevezano za političku stranku i politiku koju zagovara, bude fizički napadnut i povređen, je jedan veliki poraz za državu i ljude koji je predstavljaju.
Nasilje, čiji je finalni čin manifestacija na ulici, ima svoje korene u nasilnom diskursu koji se promoviše kroz medije i u velikom broju segmenata našeg društva.
Slučaj Barbara: Pravo na slobodu govora izjednačeno sa pravom na laž
Snimak Barbare Životić, osobe koja je izveštavala sa protesta za Studio B, videlo je preko milion građana. Ta neetička scena branjena je od strane njene urednice kao „sloboda govora i sopstvenog mišljenja“, čime je efektivno pravo na slobodu govora izjednačeno sa pravom na laž. Ne postoji maltene ništa istinito u Barbarinom obraćanju osim toga da je protest počeo u 18:00, što je potvrdilo istraživanje portala Raskrikavanje.
Barbara je žrtva negativne selekcije, a Srbija je njen svedok.
Negativna selekcija na (beogradskim) fakultetima
Negativna selekcija i opšte sklanjanje od problema po principu „gledaj svoja posla i ne mešaj se“, prisutno je u najgorem mogućem obliku na beogradskim fakultetima koji treba da budu bastion slobode govora i mišljenja, a ne bastion jednoumlja. Pored skandaloznih plagijata diploma protiv kojih je najglasniji bio profesor Karapandža, koji živi i predaje u inostranstvu, poražavajuće je to da nakon što je pokrenuo svoju peticiju doktori.org i pozvao profesore Beogradskog univerziteta da stanu iza nje i izraze svoje nezadovoljstvo, velika većina njih nije smela da stavi svoj potpis.
Pored profesora, kada sam imao prilike da razgovaram sa kolegama studentima, dosta njih je reklo da uopšte ne žele da se mešaju u bilo kakvu „politiku“, jer se plaše sankcionisanja od strane profesora i fakulteta. Sama činjenica da su profesori i studenti spremni da žrtvuju kredibilitet institucija u kojima borave, svoje diplome i integritet zarad nekolicine koja profitira od te negativne selekcije, govori nam da ideja neslobode preovladava, i u neku ruku daje dalji legitimitet propasti drugih segmenata društva.
Zbog toga treba protestovati i pokazati nezadovoljstvo, zbog toga što je ideja univerziteta kao predvodnika moralnog i intelektualnog uzdizanja društva prerasla u ideju straha i poltronizma.
Da bi došlo do promena, neophodno je animirati mlade ljude
Mladi ljudi su faktor svake promene u društvu, i kao takvi su prisutni u javnim debatama, od Amerike do Francuske i drugih država. Njih nažalost nije bilo u velikom broju na protestu, i tome mislim da dosta doprinosi problem kolektivne akcije, ukratko ideja da individualac (mlada osoba) lično ne može doprineti mnogo promeni, zbog čega odlučuje da ostane kod kuće, dok čeka da neko drugi tu promenu donese (ali i u njegovo ime).
Ovaj problem, pored apolitičnosti i nedostatka dovoljno primamljivih političkih opcija, dovodi do toga da je procenat glasanja i društvene aktivnosti među mladima izuzetno nizak. Ukoliko protesti imaju za cilj da pokrenu ideju o promeni, neophodno je animirati mlade ljude da dođu i izraze svoje nezadovoljstvo, zbog toga što se teme protesta direktno tiču njih samih i budućnosti u kojoj će graditi svoje karijere i privatne živote.
Ako se mladima da glas i ako se oslobode od straha da govore bez posledica, to će dovesti i do njihove emancipacije i želje da budu deo promene. Problem negativne selekcije se ne može iskoreniti ukoliko su mladi prema njemu apatični i ako nemaju problem u tome da posao jednog dana traže preko veze, uz primopredaju integriteta kada se od njih to zahteva.
Poseban, slobodan, samo svoj
Kao naslov sam uzeo stih iz pesme grupe Partibrejkers „Hoću da znam“, kojim želim da aludiram na to da je svaka osoba na protestu a i u Srbiji „posebna, slobodna i samo svoja“.
Ideja svih protesta jeste da ujedini različite ljude, posebne, slobodne i samo svoje, koji dele isto nezadovoljstvo i energiju za nekom promenom. Zato je potpuno pogrešno deliti takve ljude po tome koju političku opciju privatno podržavaju, za koga su glasali, ili kakvo mišljenje imaju prema statusu Kosova, jer su i oni deo našeg društva i kao takvi su nam potrebni. Potreba da svakome nađemo mane dovodi do novih i nepotrebnih podela koje samo udaljavaju ideju neke bolje budućnosti.
Dušan Kovačević je u svojoj (ne toliko) satiričnoj knjizi „Dvadeset srpskih podela“ u poslednjem poglavlju označio podelu Srbina „na samog sebe“, iz koje izdvajam završne reči:
„Šta smo radili – ništa, gde smo bili – nigde, čemu smo se nadali – ničemu, i šta (na kraju) očekujemo – ništa, i ko je kriv za sve ono što nas je snašlo – niko.“
Zbog svega ovoga smatram da ne smemo sebi da dozvolimo da ne budemo nigde i ne radimo ništa, već da treba, između ostalog i da protestujemo, jer ukoliko to ne uradimo, nećemo imati nikakvog krivca osim nas samih. Ako izaberemo da ćutimo na probleme u našoj zemlji i gurnemo glavu u pesak, postajemo saučesnici, pasivni posmatrači sopstvene propasti.
