Foto: Thomas Bresson
Francusku su proteklih nedelja potresali nezapamćeni protesti – kako po broju demonstranata, tako i po nasilju koje se manifestovalo na ulicama Pariza. Protesti su počeli sredinom novembra kada je preko 250.000 ljudi izašlo na ulice Pariza u znak protesta protiv povećanja poreza na gorivo.
U međuvremenu su protesti počeli da obuhvataju i šire nezadovoljstvo – ne samo zbog cene goriva, već i generalno visokih troškova života u Francuskoj, da bi se pokret „Žutih prsluka“ proširio i na Belgiju.
Ova priča je, bar u jednom aspektu, dobila svoj epilog – odluka o povećanju poreza na gorivo je suspendovana na 6 meseci, čime je inicijalni zahtev demonstranata ispunjen. To, ipak, nije kraj.
Ako se prisetimo građanskih protesta u Beogradu koji su na ulice izvodili široku koaliciju ljudi u proteklih par godina, postavlja se pitanje – zašto se sa time stalo?
Da li su ovi protesti prestali zato što je došlo do ispunjenja zahteva? Da li smo razumeli korene osipanja energije ljudi koji su šetali ulicama? Da li je to odraz dublje apatije i kako se ona objašnjava?
Protesti u Francuskoj motivisani su konkretnim problemima – reč je o visokim cenama gorivama, ali i sveukupnim troškom života u ovoj zemlji. Kakva je situacija u Srbiji? Zašto se nezadovoljstvo građana svelo na komentare na društvenim mrežama?
Konačno – šta treba da se desi da bismo ponovo izašli na ulice i da li je takav scenario na pomolu?
Razgovarali smo sa Radomirom Lazovićem, Jelenom Anasonović, Bobanom Stojanovićem i Nikolom Adžićem.
Manji protesti postoje širom zemlje – ali nisu ujedinjeni, i o njima ne slušamo u medijima
Radomir Lazović iz pokreta Ne davimo Beograd u izjavi za Talas kaže da je teško porediti proteste u tako različitim kontekstima:
„U Srbiji se borimo sa izuzetno autoritarnim režimom koji je svakodnevno sve represivniji i koji je od građana oteo državu, a institucije sistema, pravosudne organe, državnu upravu, medije okrenuo protiv njih.”
“Ne mislim da je u Francuskoj, niti u EU sistem ni savršen, ni pravičan, mislim da je zaista pitanje preko čijih leđa bi najavljene promene cena goriva trebalo da se prelome, ali poredeći argumentaciju koja prati dešavanja u Francuskoj, mogu samo reći da smo miljama daljeko od toga.“
Lazović podseća da, za razliku o Francuske u kojoj se u javnosti debatuje o različitim temama, u Srbiji „imamo odluku malog broja ljudi bez ikakve potrebe da se u javnosti ona obrazloži, a ukoliko vam se to ne sviđa, vi ste rušitelj države ili prizivate ukrajinski scenario, kako je o demonstrantima koji su se protiv povećanja cene goriva bunili letos govorio ministar Vulin.“
Foto: Vladimir Opsenica
On naglašava da nije tačno da protesti ne postoje, već je pitanja gde o tome može da se sazna i kako svi ti protesti mogu da se omasove i povežu u jedan ili više zajedničkih pravaca političkog delovanja.
Podseća na mnogobrojne proteste ove godine – od serije protesta u Nišu povodom otimanja aerodroma, zatim u Požegi, preko protesta povodom smrti dva radnika na gradilištu Beograda na vodi, mini hidroelektrana, sindikata, zagađenja u Smederevu, do godišnjih protesta 8. marta i 1. maja.
Govoreći o situaciji u medijima, Lazović ističe:
„Vlast je skoro potpunom kontrolom medija osujetila bilo kakvo iznošenje kritike, pa je tako o povodima za proteste teško uopšte i saznati.”
“Dirigovanjem režimskim tabloidima, od Informera, ALO, Srpskog telegrafa, do telvizija Pink ili Studio B, vrše se ozbiljni i dobro osmišljeni pritisci i blaćenje onih koji se usude da u javnosti govore o nedelima vlasti, dok se pretnje i huškanje na nasilje prenose i na društvene mreže i u javni prostor preko ekstremnih desničarskih grupa povezanih sa naprednjacima.“
Za kraj, naš sagovornik zaključuje da iskreno veruje da će građani nastaviti da se bore, te da će se izolovane tačke protesta spajati i preklapati u sličnom nezadovoljstvu:
„Nadam se ujedninjavanju ovih borbi i na ulici, i na sudu i svim dostupnim sredstvima, ali i kroz stvaranje kredibilnog, jedinstvenog političkog pokreta levice koji će inicijativa Ne davimo Beograd zajedno sa mnogim zainteresovanim organizacijama, saborcima iz Građanskog fronta, i pojedincima širom Srbije inicirati u skorijoj budućnosti kako bi nastavili i parlamentarnu borbu.“
Građani u Srbiji nisu svesni svoje realne, a ni potencijalne snage
Jelena Anasonović, učesnica protesta „Protiv diktature“, kaže za Talas da ključna razlika između aktuelnih protesta u Francuskoj i onih u Srbiji u proteklih par godina leži u svesti građana:
„Za razliku od protesta u Rumuniji i Francuskoj, građani u Srbiji nisu svesni realne, ili čak potencijalne snage koje imaju. Stoga i svoje sposobnosti i potencijale na ulici ne umeju u dobroj meri da procene.
Čim se pojavi neki momenat političkog na protestu, građani ga odmah odbijaju što svakako nije loše.”
“Ali, kada nemamo dovoljno razvijenu kritičku svest poput građana Francuske ili Rumunije, to umanjuje potencijal kritičke mase u Srbiji.“
Protesti u Srbiji su nesumnjivo utihnuli, a naša sagovornica to objašnjava nedostatkom ključnih elemenata:
„Jednostavno, protest je nešto što ne može da traje večno. Nešto što mora da izrodi neke akcije ili zahteve, neke građanske ili političke grupacije ili, u krajnjoj liniji, radikalizaciju.
U nedostatku svega toga, nedostatku te ostvarene zamišljene slike koju su građani imali proteklih godina, kao i posle predsedničkih zbora 2017, jednostavno dolazi do problema.“
Dodaje i da kao društvo imamo previsoka očekivanja, dok, s druge strane, nismo svesni „realnog balasta koje nosi naše društvo – kao produkt jednopartijskog sistema, ali i čitave istorije Balkana.“
Za kraj, Jelena je najavila građanski protest koji će biti održan u Beogradu, u subotu 8. decembra, a koji je zamišljen kao okupljanje bez stranačkih obeležja i motivisan je, kako kaže, „nedavnim napadom na Borka Stefanovića, ali i svim oblicima fizičkog, verbalnog i medijskog nasilja koje trenutna vlasti vrši i vršila je nad građanima Srbije“:
„Tu bi trebalo da se okupe svi ugnjetavani, novinari, studenti, građani, pokreti, sindikati, stranke, svi nad kime režim primenjuje bilo kakav vid nasilja.
To je jedna optimistična vest. Iako nema realnog potencijalna za veći bunt, na ulicama ili u institucijama, mislim da je dobar pokazatelj to što se ljudi na različite načine grupišu.
Bilo da su to protesti, opozicione koalicije, grupe građana ili udruženja koja hoće da kroz svoj profesionalni angažman utiču na demokratičnost društva.“
Naša sagovornica zaključuje da je građanima Srbije potrebno zajedništvo – ako ne formalno, onda bar u vidu „zajedničke borbe protiv nekih“, ocenjuje, „necivilizacijskih dešavanja, grupacija i poteza vlasti.“
Ljudi u Srbiji se plaše da izađu na ulice – posebno u malim sredinama
Boban Stojanović, politikolog, kaže za Talas da je ključna razlika između građanskih protesta u Srbiji i onih u Francuskoj ta što protest Žutih prsluka prelazi neku vrstu mirnog okupljanja i mirnog protestovanja:
„Kod nas su svi politički protesti u poslednjoj deceniji bili isključivo mirni – protesti, skupovi ispred institucija ili protestne šetnje prolazile su bez sukoba sa policijom.”
“Ono što se dešava u Francuskoj otišlo je korak dalje – svakog vikenda se dešavaju ozbiljni neredi na ulicama Pariza i širom Francuske, a pokret Žutih prsluka pokazao je da ne preza od takvog vida političke borbe za ispunjenje njihovih ciljeva.“
Na pitanje zašto su protesti u Srbiji utihnuli, Stojanović odgovara da je jedno od objašnjenja sigurno to što se ljudi plaše:
„Dobar deo ljudi koji je učestvovao u protestima posle predsedničkih izbora 2017, šta god mislili o tim protestima, dobio je krivične prijave i slično.
Sa druge strane, protesti koje je organizovao pokret Ne davimo Beograd su bili dobro posećeni, sa celom idejom zločina u Savamali, svega onoga što se desilo u izbornoj noći 2016. godine, ali je čitava tema utihnula, izgubila na značaju, a ljudi su prestali to da gledaju kao problem – prihvatili su, na neki način, to što se desilo.“
Dodaje i to da se nije pojavio neki pokret ili pojedinac koji bi pokušao da na novim temama izvede ljude na ulice i pokrene proteste, podsećajući na dešavanja oko visokih cena goriva obe godine:
„Pogledajmo kako su se kod nas završili protesti protiv visokih cena goriva na koje naravno utiče država Srbija – tako što je jednom organizovan protest, nakon toga su ljudi odustali.
Postoje informacije da su ljudi tada, posebno u manjim sredinama, bilo popisivani, upisivani, da se znalo ko učestvuje u tim protestima i mislim da su ljudi zastrašeni i da niko danas u stvari i ne sme da izađe na ulice. A oni koji smeju – nemaju energiju.“
Šta treba da se desi da bi ljudi izašli na ulice? Naš sagovornik kaže da trenutno ne vidi jasno koji bi to mehanizam mogao da bude, ali da je mogući okidač napad na Borka Stefanovića koji je bio povod za protestni skup u Kruševcu.
U Srbiji nema solidarnosti jer se relativizuje politički uticaj organizatora
Nikola Adžić iz Lokalnog fronta kaže za Talas da je razlika između Srbije u Francuske u tome što se kod nas dešavaju protesti, a kod njih – pobune.
„Pobune su izraz akumuliranog nezadovoljstva i imaju veliku energiju. Teško se kontrolišu jer nemaju organizatora koji se može uceniti.”
“U Srbiji, pak, uglavnom suprotno. Nema solidarnosti jer se uvek sujetno relativizuje politički uticaj organizatora.“
Kako kaže Adžić, protesti u Srbiji su utihnuli jer „fali artikulacija autentičnog besa i nezadovoljstva koje je posledica obespravljenosti i siromaštva kojeg je inače na pretek.“
Ocenjuje da veliki broj ljudi u Srbiji učestvuje u „paralelnoj državi koju je oformila stranka“, te da izbori počivaju na njima i na „razočaranosti za koju su odgovorni svi ostali.“
Kada je reč o perspektivi protesta u Srbiji, ocenjuje da smo odavno prešli granicu „veličine afera“, te da je teško proceniti šta bi bilo dovoljno veliko da uzdrma vlast.
„A opet, dovoljna je samo jedna igla da probuši ovaj balon u koji svakodnevno duvaju prazna obećanja i jeftine reklame“, zaključuje.
Građanski protest u subotu 8. decembra – glasno protiv nasilja
Za subotu, 8. decembra u 18 časova, zakazana je protestna šetnja „Stop krvavim košuljama“ – organizacija ovog događaja ukazuje na nekoliko važnih momenata u našem društvu.
Pre svega, povod je nasilje koje je prešlo crvenu liniju: krvava košulja je simbol napada na Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije, koji je pretučen u Kruševcu, što je okarakterisano kao pokušaj ubistva.
Otvoreno je i pitanje karaktera protestnog skupa – reč je o građanskom protestu bez stranačkih obeležja, što je odraz generalne političke apatije u društvu, kao i nepoverenja koje građani imaju prema političkim partijama, na šta su se i naši sagovornici osvrnuli.
Za napad na Stefanovića, kao i za atmosferu koju vlast u Srbiji stvara kroz prorežimske medije, ne postoji opravdanje i ne smemo da ćutimo na sve veći stepen nasilja koji je direktna posledica delovanja vladajuće koalicije.
Na nama je da budemo odgovorni i da mirnim putem glasno kažemo šta se ne sme tolerisati, te da zajedno u subotu izađemo na ulice i usprotivimo se krvavim košuljama i svim oblicima nasilja nad građanima Srbije. To je građanska dužnost, ali i civilizacijsko pitanje.
Autorka