Foto: Libek
Poslednjih nekoliko dana se govori o tome kako vlast u Srbiji, koristeći Telekom Srbija kao polugu, preuzima vlasništvo nad privatnim medijima.
Podsećanja radi, Telekom Srbija je pre oko mesec dana kupio kompaniju Kopernikus za blizu 200 miliona EUR. Za ovaj iznos mnogi smatraju da je višestruko veći od tržišne vrednosti kompanije. Oko mesec dana posle ove prodaje, doskorašnji vlasnik Kopernikusa, koji je istovremeno i brat istaknutog člana SNS, preko svoje kiparske firme kupio je televizije O2 i Prva.
Ove vesti isprovocirale su opravdane osude sa raznih strana, naročito među građanima koji žele slobodu medija i velikog dela opozicionih političara i aktivista. Jedan deo ovih reakcija je licemeran i površan i bitno je da se pozabavimo njima.
Niko nije hteo da sluša upozorenja o državnoj kontroli medija
Za svakoga ko bar i površno prati situaciju, uticaj države na medije preko državnih firmi, i ceo skandal na liniji Telekom – Kopernikus – O2 i Prva nije ništa novo. Na mogućnost ovakvog događaja upozoravali su mnogi.
Istraživački novinari (kao i Savet za borbu protiv korupcije) godinama su govorili o mehanizmu državne kontrole medija – mehanizmu u kome državna preduzeća, putem svojih budžeta za oglašavanje, značajno utiču na uređivačke politike medija i predstavljaju osnovne mehanizme finansiranja medija koji promovišu vlast i vladajuće stranke.
Na potencijal da se državna preduzeća iskoriste za suzbijanje opozicionog delovanja i dalju kontrolu medija upozoravali su i tržišno i liberalno orijentisani stručnjaci i aktivisti, samo ponavljajući ono što je istoriji i političkoj teoriji poznato dosta vremena – da država koja kontroliše veliki deo privrede kontroliše i političke slobode, uključujući slobodu medija.
Upozoravali su mnogi, ali jer retko ko, čast izuzecima, u elitama koje vode Srbiju bio spreman da sluša, bez obzira da li se radi o vlasti SNS ili vlasti pre njih.
Dobro povezane interesne grupe sa uvreženim interesima protivile su se dosadašnjim pokušajima privatizacije. Telekom Srbija, ali i druga javna preduzeća, poput EPS i RTB Bor, za građane Srbije su uglavnom, sa izuzetkom Telekoma, pravila gubitke, dok su za vladajuće partije bile vredne zlatne koke – obezbeđivale su privid socijalne stabilnosti i zaposlenosti, ali i mogućnost finansiranja političkog delovanja onih koji ih kontrolišu.
Zablude bitnije od činjenica
Svaki put kada bi se pokrenula diskusija o privatizaciji Telekoma, inače preduzeća daleko niže efikasnosti od svojih konkurenata, aktivirala bi se armija interesnih grupa, sindikata, socijalistički ili nacionalistički ostrašćenih političara, pristrasnih stručnjaka i „stručnjaka“ i naivnih komentatora da to u startu osudi.
Naslovi na sajtovima i novinama upozoravali su da će privatizacijom pasti kvalitet usluga, da će se povećati cena, da će doći do masovnih otpuštanja. Slušali smo kako se veliki broj ozbiljnih država ne odriče državnog vlasništva u svojim telekomunikacionim kompanijama, da se radi o „porodičnoj srebrnini“, „blagu“, zlatnoj koki, da profit od Telekoma ostaje u Srbiji dok bi ga stranci „iznosili iz zemlje“. Pričalo se da će Srbija ostati „bez igde ičeg svog“.
Nije bilo bitno što je istina sasvim drugačija – da Telekom sa višestruko više zaposlenih pravi isti profit kao Telenor, da vrednost kompanije opada i da će za svaku sledeću privatizaciju biti ponuđeno manje, da političari ovu firmu koriste za uticaj na medije i kontrolu komunikacija, i da postoji pretnja od toga da se velike količine novca kojima Telekom barata koriste za ucenu drugih privrednih subjekata.
Takođe nije bilo bitno što je istina da je većina država u Evropi privatizovala svoje Telekome i da nije došlo ni do kakve katastrofe.
Ništa od toga nije bilo bitno, jer je priča o „porodičnom blagu“, „profitu koji ostaje u zemlji“ i predatorskim strancima koji samo gledaju da izvuku profit, zvučala prijemčivije uhu mnogih sugrađana. Možda i važnije, ona je zvučala prijemčivo i velikom broju političara u Srbiji.
Ko profitira od Telekoma
U uslovima postojanja dobro organizovanih interesnih grupa, nacionalističke i socijalističke indoktriniranosti velikog dela same političke elite, političke naivnosti građana i pristrasnosti jednog dela stručnjaka, koalicija protiv privatizacije bila je sposobna da efikasno utiče na donosioce odluka. Dva pokušaja privatizacije koji su bili 2012. i 2015. su propali, čak je država 2012. i otkupila akcije manjinskog privatnog partnera.
Neko bi postavio pitanje: posle svih ovih godina, gde je Telekom Srbija i gde je tržište telekomunikacija, kakav je odnos cena i kvaliteta usluga, i čija je korist od profita Telekoma?
Posle dva neuspela pokušaja privatizacija i uspeha slučajne koalicije protivnika privatizacije Telekoma, Telekom Srbija je i dalje daleko neefikasniji od svojih konkurenata, najverovatnije vredi i manje nego što je vredeo prilikom prethodnih pokušaja privatizacije.
Profitiraju elite uhlebljenika, koje su sada preko Telekoma ozvaničile kontrolu medija u Srbiji, pomažući privrednicima bliskim vladajućoj stranci da preuzmu privatne medije koje drugačije ne bi mogli da kupe, na sličan način kao što različita preduzeća u državnom vlasništvu pomažu određene tabloide koji drugačije ne bi bili profitabilni.
Šta treba raditi
Neophodno je da shvatimo da postoje dve strane priče. Jedna, koju je retko ko hteo da sluša, a za koju se pokazalo da je tačna – da državna kontrola privrede znači partijsku kontrolu privrede, a da partijska kontrola privrede znači partijsku kontrolu društva – kontrolu medija, kontrolu malih i srednjih preduzeća, kontrolu izbornog procesa i drugih stvari.
Kada to shvatimo, potrebno je da se vratimo jedan korak nazad i vidimo ko su ljudi koji su se protivili privatizaciji Telekoma i hteli status quo. Prema jakim političkim stavovima tih ljudi treba da budemo skeptični.
Bilo da se radi o njihovim ličnim interesima, pukoj ideološkoj kolektivističkoj ostrašćenosti, ili strahu od stranih investitora, ono što znamo je da je legat njihovih ideja sve manje vredan Telekom Srbija, sve jači pritisak države na privredu i sve veće partijsko sputavanje političkih sloboda građana Srbije. A naročito ne treba da tražimo njihovo mišljenje o slobodi medija.
Posle toga, od sledeće vlasti u Srbiji, treba da tražimo privatizaciju državnih preduzeća u javnom i transparentnom postupku koji bi onemogućio nameštanje podobnim pojedincima ili kompanijama.
Telekom Srbija je logičan početak.