12 pravila za život – Zašto svi pričaju o Džordanu Pitersonu?
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Gage Skidmore

Nedavno je na srpski jezik prevedena knjiga autora kojeg nazivaju trenutno najuticajnijim misliocem na Zapadu. U pitanju je profesor Džordan Piterson i njegov internacionalni bestseler “12 pravila za život”.

Zašto je ova knjiga privukla toliko pažnje? O čemu govori Piterson i zašto ga „napadaju sa svih strana“? U nastavku su najveći utisci iz ove popularne knjige.

 

Pojedinac kao brana zlu

Kako izbeći propast, degradaciju i uništenje čovečanstva? Kako sprečiti da se ponovi pakao dvadesetog veka, koji se najbolje ogleda u nacističkoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu? Kako se boriti protiv zla oličenog u totalitarizmu, holokaustu i gulazima? Ova pitanja su suštinski problem kojim se knjiga bavi.

Dr Norman Dojdž, Džordanov prijatelj, u predgovoru piše kako su Pitersonovu kuću krasile bezbrojne slike i plakati koji veličaju sovjetsku revoluciju i socijalističko društvo.

Piterson je želeo da ga ti ukrasi svakodnevno podsećaju na to da su odricanje od slobode i odgovornosti, zarad obećane utopije, odneli na desetine miliona života.

Šta je rešenje za zla, propadanje i uništenje? Pitersonov odgovor je – pojedinac. Uzdizanje i razvoj pojedinca su brana paklu. Iz tog razloga je Piterson veliki protivnik identitetskih politika i kolektivizma.

Potrebno je da pojedinac preuzme odgovornost za sebe, svoju okolinu i za svet. Društvo snažnih i sposobnih pojedinaca vodi u napredak. Pravila o kojima Piterson piše upravo se odnose na pitanje kako u životima pojedinaca uspostaviti ravnotežu između reda i haosa – ta ravnoteža obezbediće individualni razvoj, stabilnost i nezavisnost.

 

12 pravila kao mudrost sticana vekovima

12 pravila navedenih u knjizi nisu ništa revolucionarno i novo – i sam Piterson kaže da su ta pravila poznata generacijama. Možemo ih naći u mitovima, tradiciji i religijskim učenjima. Može se reći da su pravila, predstavljena još u prastarim pričama, skup iskustava i znanja koje čovečanstvo prenosi od pamtiveka. Međutim, Piterson sprovodi duboku analizu svih 12 pravila u nastojanju da objasni zbog čega su ona bitna.

U knjizi je izvršena sjajna sinteza između analiziranja religijskih priča i mitova s jedne strane, i naučnih dokaza sa druge. Mitovi i religija nam govore da su 12 pravila rezultat prenošenja iskustava kroz vekove, ako ne i milenijume. Iz darvinističke perspektive, navedena pravila su se pokazala kao korisna za opstanak samim tim što su preživela toliko dug period vremena – i što je čovečanstvo preživelo vodeći se njima.

Kada je reč o naučnoj utemeljenosti pravila, odličan primer je prvo pravilo koje glasi: ispravite se i isprsite se.

To je nešto što su nam verovatno svima govorili kao malima, međutim Piterson se upušta u naučno objašnjenje zbog čega je to pravilo važno. Objašnjenje uključuje funkcionisanje nervnog sistema, hemijske procese u mozgu, uticaj serotonina, ponašanje životinja, Pareto distribuciju i slično.

Ono što je fascinantno je koliko pažnje Piterson posvećuje analizi ovih naizgled jednostavnih i samorazumljivih pravila. Na primer, osmo pravilo glasi:

Govorite istinu – ili bar nemojte lagati.

Poznato nam je da je društveno poželjno govoriti istinu ili bar ne lagati, tome nas uče od malena. Međutim, zašto je govoriti istinu nužno ispravan način ponašanja? Zašto je laž nužno loša? Ovo je krajnje ozbiljno pitanje – na takav način mu je u knjizi i pristupljeno.

Dalje, postoji i pravilo koje govori o tome da treba da se ponašamo prema sebi kao prema nekome kome smo dužni da pomažemo. Zašto bismo? Opet je reč o pravilu koje nam je navodno samorazumljivo, ali Piterson mu pristupa krajnje ozbiljno i detaljno ga razmatra.

 

I pored svog zla za koje smo sposobni – svet i dalje funkcioniše

Knjiga se s pravom može svrstati u self-help literaturu, kao knjiga koja nas uči kako da živimo bolje. Međutim, Piterson piše da se veliki deo pomenute literature bavi time kako da stvorimo “pozitivne iluzije”. Kaže da je reč o samozavaravanju u cilju postizanja sreće, što je prilično pesimistična perspektiva – govori nam da je svet toliko užasan da nam je potrebna obmana.

12 pravila su sve samo ne iluzija koja bi svet učinila boljim mestom za život.

Ovde dolazim do verovatno jednog od najsnažnijih utisaka u čitanju ove knjige: Piterson prvo pokazuje da razume sva naša najmračnija razmišljanja o sebi, drugima i svetu. I ne samo to, nego čak i tvrdi da su pojedina potpuno opravdana i razumna.

Zbog čega da brinemo o sebi, kad smo svesni svih svojih nedostataka i zlih postupaka? Da li bi bilo bolje da čovečanstvo uopšte ni ne postoji, s obzirom na količinu zla za koju smo sposobni kao vrsta? Da li život vredi živeti, s obzirom na količinu patnje?

I najdrastičnije i najšokantnije od svega: da li su masovna ubistva zapravo savršeno razumljiva i objašnjiva, kao vid protesta protiv Boga i života kao takvog?

Nakon ovog depresivnog, u nekim trenucima možda čak i morbidnog razmišljanja, sledi veliki preokret. Pokazavši da savršeno razume probleme i najcrnje misli, Piterson nudi rešenja i drugačiju perspektivu.

Kao ljudska bića smo suočeni sa tolikim teretom da bi samo Bog mogao da ga podnese, ali ipak uspevamo, društvo nekim čudom funkcioniše. Zar to ne iziskuje bar malo zahvalnosti i poštovanja prema sebi i drugima?

Sposobni smo za nepojmljiva zla, ali i pored toga velika većina ljudi svakodnevno čini dobra dela. Imamo sve razloge da budemo ozlojeđeni, ali zar nije smislenije umesto toga činiti svet manje strašnim mestom za život?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *