Foto: Ambasada SAD-a u Pakistanu
Krajem novembra, austrijski vice-kancelar Hajnc Kristijan Štrahe predložio je organizovanje mirovne konferencije za rešavanje pitanje Kosova. Kako prenosi RTS, Štrahe bi zastupao interese Srba, dok bi kancelar Sebastijan Kurc izvršio svoj uticaj u Prištini.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, upitan da prokomentariše ovu ideju, rekao je da nije dobio nikakav predlog za održavanje mirovne konferencije, kao ni da o tome nije razgovarao sa austrijskim kancelarom. Vučić, međutim, nije eksplicitno odbacio ovu mogućnost, već je naglasio da „to nije pitanje na kojem se žuri i na koje se donose ishitrene odluke“, prenosi N1.
Iako vicekancelar Štrahe nije izneo nikakve pojedinosti u vezi sa ovim mogućim predlogom, svakako je važno na vreme ispitati prednosti i mane ovakvog modaliteta, budući da izgleda da modalitet koji podržava EU ne daje opipljive rezultate.
Da li je možda ovo kreativni modalitet koji se čeka i na kojem se možda potajno i radi?
Prednosti i mane moguće konferencije za Kosovo
Pitali smo Kamerona Mantera, direktora East West instituta i bivšeg ambasadora SAD-a u Srbiji, šta misli o ovoj ideji.
„Najveći izazov organizovanja mirovne konferencije o Kosovu jeste da ubedite zainteresovane strane da je to pametna ideja“, kaže Manter u izjavi za Talas.
Naglasio je da na ovom prostoru postoji duga i veoma teška istorija, od raspada Jugoslavije, preko odluka Ujedinjenih nacija i deklaracije o nezavisnosti Kosova, sve do danas.
“Bilo bi potrebno mnogo strpljenja i priprema svih zainteresovanih strana koje možda imaju vrlo različite vizije dobrog ishoda”, dodaje i zaključuje da je, po njegovom mišljenju, uvek dobro istraživati kreativna rešenja:
„To je bolje nego prihvatanje situacije koja očigledno nije zadovoljavajuća onima koji žele stabilan, miran i prosperitetan život u regionu.“
Pregovori o rešenju u znaku nepoverenja, nejasnoća i prikrivanja
U javnosti postoji utisak da se ceo pregovarački proces odvija nedovoljno transparentno, da javnost ni na Kosovu ni u Srbiji nije čak ni minimalno upoznata sa sadržajem pregovora. Veliko je pitanje da li bi se ovo prevazišlo novim formatom kao što bi bila multilateralna konferencija.
Našeg sagovornika pitali smo šta je tačno za Srbiju najveći izazov u čitavom ovom procesu koji nas čeka i u novoj 2019. godini.
„Najveći izazov za Srbiju, po mom mišljenju, jeste da nauči da sluša svoje susede.”
“Jedno je razvijati argumente i narative da biste ubedili druge da ste u pravu. Sasvim druga stvar je istinski razumeti šta ostatak regiona (kao i druge zainteresovane strane) misli, kao i definisati sopstvenu poziciju tako da ubedite druge da zaista postoji zajednička osnova.“
Manter je istakao da isto važi i za Kosovo, kao i za sve uključene strane – da bismo napredovali, zaključuje, neophodno je da prepoznamo potrebu da se međusobno slušamo.
Da li ćemo dovoljno slušati jedni druge i biti otvoreniji prema domaćoj javnosti – ostaje jedan od većih izazova koji će pratiti i ovaj mogući modalitet pregovaranja i dostizanja sporazuma između Srbije i Kosova.
