Kakav teret nosi film Teret? – Šta nam tačno smeta kod prikaza srpskih zločina?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Činjenica da su u našoj zemlji od 2001. godine otkrivene 4 masovne grobnice sa ukupno 941 telom Albanaca, većinom civila, ubijenih van borbe na Kosovu 1999. godine nešto je o čemu dugo nismo pričali u javnom životu. Ognjen Glavonić je taj koji je odlučio da prekine tišinu.

Njegov dokumentarni film „Dubina dva” iz 2016. godine nazvan je po tajnoj operaciji MUP-a koja je za cilj imala uklanjanje leševa koji su isplivali sa jedne lokacije u Dunavu.

„Teret“, Glavonjićev igrani film, jedino je sprsko ostvarenje na ovogodišnjem festivalu filmova u Kanu. Film prati Vladu, vozača kamiona, koji tokom bombardovanja Srbije 1999. godine prevozi  sa Kosova do Beograda tovar čiji sadržaj ne zna, ali nikako ne uspeva da pobegne od misli o njemu.

„Teret“ se na ličnom nivou bavi pitanjem odgovornosti pojedinca i zaostavštinom rata, a kroz burne reakcije koje su usledile nakon njegove premijere, uspeo je i da pokrene raspravu koja ne prestaje iako nikad zvanično nije počela.

To je rasprava o prihvatanju prošlosti, ispravljanju zlodela devedestih i suočavanju sa zločinima koji su u naše ime činjeni.

 

Razumevanje ličnog tereta teže je od osuđivanja

Vozač Vlada je primer „prosečne osobe“. On ima porodicu, nedavno je izgubio posao jer se fabrika u kojoj je radio zatvorila, a nakon toga je krenuo da vozi kamion u pokušaju da zaradi. U početku Vlada odbija da razmišlja o teretu koji prevozi. Međutim, kroz neprestanu buku koju teret pravi pri vožnji, njegova savest postaje sve glasnija.

Dileme koje se ukazuje pred glavnim likom stare su koliko i vreme.

Da li je naša dužnost prema pravdi i istini veća od dužnosti koju imamo prema svojoj porodici koja bi mogla biti ugrožena našim priznanjem? Da li nas neznanje štiti od moralne odgovornosti ili je ono uvek samo izgovor zarad očuvanja lične sigurnosti? Šta radimo onda kada znamo da naša žrtva za istinu možda neće imati nikakvog efekta jer se borimo protiv nečeg većeg od nas?

„Teret“ je maestralan jer ne pokušava da Vladi pripiše etikete heroja ili antiheroja, koje su često previše uzane i neadekvatne za kompleksne situacije života tokom rata. Film takođe ne daje smernice za sve moralne dileme sa kojima se suočava glavni junak, već podstiče gledaoca da oseti teret koji se nalazi ispred njega, da ne osuđuje i da razume kakav god bude bio konačan ishod njegove odluke.

Pročitajte: Ispovest vozača hladnjače, “Mrtvi putuju”

 

Kukavička zlodela odstraniti iz tradicije borbe za slobodu

Svako ko je pretpostavio da će „Teret“ proći bez optužbi za „antisrpstvo“ ne poznaje dobro ovdašnje narative. Sindikat zaposlenih policije pozvao je Vladu i Ministarstvo kulture da odustanu od njegovog prikazivanja u Kanu, a Milica Đurđević Stamenovski iz „Zavetnika“ izjavila je da je tema filma „afera montirana i zakuvana u stranim ambasadama“.

O samoj istinitosti događaja o kojima govore „Teret“ i „Dubina 2“ nema smisla trošiti vreme jer su dobro dokumentovani, ali je bitno razumeti zašto razgovor o zločinima srpske strane tokom devedesetih nije vid autošovinizma.

Ljudi koji su odgovorni za ubistva civila i sakrivanje njihovih tela prekršili su svaki vojni, moralni i ljudski kodeks humanosti i morala. Osim ubistava nevinih, oni su uskratili pravo porodicama da ikada sa sigurnošću saznaju šta dogodilo njihovim bližnjima, kao i mogućnost da ih sahrane u skladu sa svojom verom. Jedino gore od spoznaje da vam je neko blizak ubijen jeste kada ne znate šta je njegova sudbina bila i kada ne postoji grob koji možete da posetiti u pokušaju olakšanja bola.

U filmu je ova poruka predstavljenja kroz priču o ocu glavnog lika koji je godinama neizmerno patio jer nije znao kako je njegov brat umro tokom Drugog svetskog rata, niti gde su mu se nalazili ostaci.

Oni koji su osmislili, naredili, isplanirali i izvršili pomenute zločine na taj način su pljunuli i ostavili ljagu na sve pretke koji su pre njih nosili vojnu uniformu i koji su dali život boreći se za opstanak svoje zemlje i ognjišta.

Kad pričamo o zločinima devedestih, radimo to jer ne želimo da kukavička zlodela koja su bila ishod naredbi pojedinaca ukaljaju čitavu istoriju naroda koji je izgubio toliko toga u oba svetska rata zato što se borio na strani slobode.

 

Istovremena odgovornost i prema sebi i prema drugima

Druga primedba koja se često upućuje kad krene razgovor o zločinima koje su Srbi počinili i prikrili jeste da to treba činiti tek onda kad „druga“ strana uradi to prva sa pripadnicima njihove nacije.

Nema dileme da zemlje u našem susedstvu nisu mnogo bolje od nas u gledanju u ogledalo i u ocenjivanju svoje prošlosti. Takođe, svaki pokušaj da se Srbija i Srbi okarakterišu kao jedini loši akteri tokom ratova devedestih jeste jednodimenzionalno viđenje istorije koje je pogrešno i netačno.

Međutim, svaki dobar roditelj zna da, kada dete kaže „Ali i ostali su dobili jedan“, odgovor treba da bude „Baš me briga za ostale“. Sličan stav treba da se primenjuje i ovde.

Kao građani Srbije, ne možemo mnogo da promenimo to što Hrvatska i druge zemlje regiona nisu raščistile sa svojom prošćlošću na zadovoljavajući način, ali možemo da vlast u svojoj zemlji držimo odgovornom za nečinjenje istog.

Istorija neće gledati blagonaklono na nas samo zato što su i drugi činili slične greške.

Dve stvari se mogu odigravati istovremeno: Srbija može istinski da se posveti procesu tranzicione pravde i procesuira odgovorne, ali i da stavi pritisak na zemlje u okruženju i na međunarodnu zajednicu da učine isto jer toliko duguju svim srpskim žrtvama i njihovim porodicama.

 

Zašto treba pogledati „Teret“?

Ovaj film nije toliko političkog karaktera koliko pokušava da prikaže ulogu pojedinca u nečemu što je duboko politički i veće od njega. Uz oskudan dijalog, „Teret“ predstavlja meditaciju na razne teme, ali možda je njegova najveća vrlina u diskusiji koju izaziva.

On nije moralizatorski i ne trudi se da pruži jednostavne i jednosmerne odgovore kojih često i nema. „Teret“ nas poziva da se ozbiljno i duboko zagledamo u sebe, ali i u tišinu koja je toliko dugo postojala o temi o kojoj nikada ne treba ćutati.

 

Pogledajte i:

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *