Prošlog vikenda zvanično je predstavljen novi spomenik posvećen kralju Petru I Karađorđeviću u Novom Sadu. Ovaj spomenik podignut je povodom obeležavanja stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji.
Spomenici često izazivaju rasprave na nekoliko nivoa, kako u vreme njihovog zvaničnog otvaranja, tako i u periodu predstavljanja usvojenog rešenja. Nedavno smo se suočili sa sličnim reakcijama povodom podizanja spomenika patrijarhu Pavlu, a ranije i po pitanju predloga za spomenik Zoranu Đinđiću.
Možemo uvek da prepoznamo različite slojeve rasprave u javnosti koji tada najčešće dođu do izražaja – od osnovnih pitanja – da li je spomenik tom i tom uopšte potreban, preko simboličkih pitanja poruke koju spomenik nosi – šta se njime poručuje, zašto on, a ne onaj drugi, kako baš na tom mestu; do tehničko-estetskih pitanja – zašto baš sada, kako je moguće da taj i taj otvara, da li su crte lica odgovarajuće, a noge konjanika pravilno postavljene i slično.
Svaka vlast, naravno, koristi spomenike i kao sredstvo političke komunikacije. Slučaj vladajućeg SNS ne razlikuje se od toga. On samo svemu daje jednu posebno mučnu crtu usiljene potrebe za kulturnim retuširanjem. Tako i dolazimo dotle da jedan neliberalni predsednik podiže spomenik liberalnom kralju.
Neke reči upisane u kamenu
Za razliku od analize pomenutih slojeva, postoji naravno i strogo subjektivni doživljaj, odnosno ono što svako od nas pojedinačno vidi gledajući neki spomenik.
Meni lično i nije toliko bitno što se pomenuti spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću podiže na godišnjicu prisajedinjenja Vojvodine. Manje mi je bitno i to što je u Novom Sadu. Još manje to gde se tačno fizički nalazi i kakvi su estetski dometi vajara koji ga je stvorio.
Za mene je važna snaga i značenje onoga što na spomeniku piše. Zašto je i kako brkati konjanik odlučio da nekada davno ispiše te redove? Šta znači što te reči upisujemo u kamen i ostavljamo ih da budu diskretna smernica u budućnosti?
Na levoj strani spomenika kralju Petru ispisane su reči:
”Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnosti kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.”
Liberalni knežević u emigraciji
Ovo je odlomak iz čuvenog predgovora koji je 1867. godine, tada knežević, Petar Karađorđević napisao za prvi srpski prevod dela ”O slobodi” Džona Stjuarta Mila, britanskog filozofa i jednog od najvažnijih teoretičara liberalizma. Petar Karađorđević imao je 24 godine kada je u Beču objavio ovaj prevod 1868. godine.
Delo je, zapravo, preveo sa francuskog, ne sa originalnog engleskog. Postoji pretpostavka da je nadahnuće da se ovim pozabavi dobio tokom susreta sa Vladimirom Jovanovićem, začetnikom srpskog liberalizma i ocem Slobodana Jovanovića u Budimpešti (tada Pešti) tokom svog tadašnjeg boravka. Veći deo tiraža ovog dela Petar je poklonio organizaciji ”Ujedinjena omladina srpska” čije je sedište bilo upravo u Novom Sadu, a čiji je jedan od osnivača i predsednik bio Vladimir Jovanović.
Samo tri dana pre ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku, 26. maja 1868. novosadski list ”Zastava” Svetozara Miletića objaviće kritički prikaz ovog predgovora koji je u dobroj meri ostao u senci političkog atentata. Istoričari smatraju da je ovaj predgovor koji je istoričar Vladimir Ćorović nazvao ”himnom slobode” ujedno bio i programski okvir za vladavinu kojoj se knežević nadao.
Vladimir Jovanović
Slobodni pojedinci čine slobodan narod
Za Petra Karađorđevića sloboda pojedinca jeste nužni preduslov slobode čitavog naroda. U tom smislu, oslobođenost naroda od spoljnih sila jeste važna, ali ona je isprazna ukoliko svako od članova političke zajednice ne uživa slobodu.
”Iz slobode članova jednog naroda, niče ukupna sloboda toga naroda. Kao što je sloboda unapredila i usavršila, pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava sloboda skup tih ličnosti – čitav narod.”
Ovde, dakle, nailazimo na jedan snažan momenat liberalnog individualizma, odnosno skladne uravnoteženosti slobode i odgovornosti:
”Samo slobodan čovek, ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava svoje dužnosti.”
Bez uživanja slobode ne može biti napretka našem narodu
Nužan uslov ekonomskog i svakog drugog napretka jeste sloboda pojedinaca. Ovde, takođe, vidimo moderan pristup, toliko potvrđen iskustvom savremenog čovečanstva – da su samo ekonomski slobodne države po pravilu na putu prosperiteta i blagostanja svojih građana.
”Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je naš narod zreo, da u krugu ostalih naroda, može napredovati ka cilju čovečanstva. A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak?…Sloboda.”
Spomenici ostaju, političari odlaze
U potpunosti sam saglasan sa odlukom da Borislav Pekić dobije spomenik, Vlada Divljan kulturni centar, Milan Mladenović trg. Ko god da to otvori. Zbog vremena, trajanja i pouka. To me uverenje, međutim, ne sprečava da se osvrnem na grotesknu ironičnost činjenice ko preseca crvene vrpce ili ono što svim razumnim ljudima bode oči.
Liberalni kralj, inače, nije imao problem da ga tadašnji novinari prikažu kao pijanog majmuna sa krunom, smatrajući da štampa ne sme da se ograničava. Liberalni kralj stvarao je sistem u kojem je normalna i presuda suda u korist običnog seljaka naspram krune. Liberalnom kralju je čuveni ministar finansija Lazar Paču javno i bez straha odbijao da odobri finansiranje troškova oko venčanja ćerke.
Svojom odmerenošću, trezvenošću, slobodarstvom, pa i ličnom požrtvovanošću kralj Petar Prvi Karađorđević ostaje jedan od omiljenih vladara u istoriji Srbije.
Da li će vrline ovog vladara uticati na sadašnje ili buduće vladare Srbije?
Da li će ovakvi spomenici ostati samo kamena uspomena nekadašnjih veličina ili će ti spomenici biti diskretne smernice opomene i pouke na neizvesnim političkim putanjama koje nas čekaju?
Da li će liberalni kralj pred čijim je spomenikom stao neliberalni predsednik makar malo da utiče na sadašnjost, kao što je nekad slavno uticao na prošlost?
“Imam prijatelja u sve tri stranke i celog života bio sam poštenog liberalnog mišljenja. Moj tast na Cetinju u šali me je nazvao anarhistom. Pre svega ja sam za poštenu slobodu štampe. Zemlji i narodu mora se pružiti neograničena mogućnost da može dati izraza svojim željama i tegobama. Srbi su potpuno zreli za slobodu štampe kao što je imaju moderne države.”
Kralj Petar Prvi Karađorđević 1903. godine pre povratka u Srbiju.
Glavni urednik