Foto: iStock
Srpska pravoslavna crkva dobila je milion evra iz budžeta Srbije, što je ponovo otvorilo pitanje finansiranja verskih zajednica u našoj zemlji.
Zanimljiv model postoji u Nemačkoj. Naime, pored dotacija iz budžeta, u Nemačkoj postoji porez za članove verskih zajednica.
Država deluje kao posrednik između građana i verskih zajednica tako što prikuplja ove poreze i distribuira ih. U zavisnosti od pokrajine, ovaj porez iznosi 8 ili 9% ukupnog poreza koji se naplaćuje na godišnjem nivou.
Ne morate da plaćate porez crkvi ako ne želite
Ono što je posebno zanimljivo jeste mogućnost „odjavljivanja“. Dovoljno je da potpišete izjavu da više ne želite da plaćate porez za verske zajednice i on više neće biti uračunat u ukupan iznos koji plaćate.
Posledice zavise od konkretne verske zajednice – verovatno vam niko neće zabraniti da dolazite na službu, ali se može desiti da izgubite pravo na, recimo, krštenje, ckrveno venčanje ili sahranu uz prisustvo sveštenog lica.
Da li bi to bilo moguće u Srbiji?
Odnos države i crkve je specifičan u dominantno pravoslavnim zemljama
Doc. Dr Marko Veković, docent na predmetu Politikologija religije, objašnjava za Talas da su razlike između Nemačke (i drugih pretežno katoličkih i protestantskih zemalja) i Srbije velikim delom uslovljene specifičnom ulogom pravoslavne crkve:
„Finansiranje verskih zajednica u dominantno pravoslavnim zemljama ima drugačiju formu u kojoj država igra centralnu ulogu.
Deo odgovora na pitanje zašto je to tako sigurno leži u specifičnom odnosu koji države imaju sa pravoslavnim crkvama, koje su dominantni verski akteri, ali i koje imaju veliku istorijsku, kulturnu i nadasve političku ulogu.“
Veković dodaje da je jedan od glavnih argumenata za trenutni model finansiranja crkava u Srbiji naše komunističko nasleđe – pored sistemskog podrivanja, objašnjava, verskim zajednicama je oduzimana materijalna imovina, pa je nakon pada komunističkog režima, obnova delovanja Srpske pravoslavne crkve zahtevala veću ulogu države.
Milion evra za SPC: sporna odluka i mešanje države u rad crkve
Kada je reč o najnovijoj dotaciji SPC iz budžeta Srbije, Veković kaže da se nameću dva pitanja – da li je ta odluka sporna sa pravnog i etičkog stanovišta i koji je motiv države da odobri dotaciju:
„Smatram da je ta odluka sporna iz jednostavnog razloga što SPC već dobija novac iz budžeta i da nema potrebe za dodatnim donacijama. Sa druge strane, Crkva ima različite izvore finansiranja koji su verovatno veliki, ali ja neću licitirati ciframa.
Međutim, mislim da je drugo pitanje mnogo bitnije.
Kako sam već naveo, finansijska podrška države jeste važan instrument mešanja u Crkvu i na taj način Crkva postaje zavisna od države.“
„Čini mi se da je ovo jedan od načina odobrovoljanja Crkve u kontekstu rešavanja pitanja Kosova i Metohije, oko čega Crkva sa pravom ima svoj stav i jasno stanovište.“
Veković podseća na tradicionalnu ulogu SPC kao društvene institucije u koju građani imaju najviši stepen poverenja:
„Problem je u tome što se stav Crkve suštinski razlikuje od onoga što bi se uslovno moglo nazvati „državna politika“ prema pitanju Kosova (jer mi još uvek ne znamo kakva je politika, to nažalost verovatno zna samo jedan čovek u državi, ili uzak krug ljudi)“, zaključuje.
Prednosti „nemačkog modela“: nezavisnost od države i transparentnost
Govoreći o razlikama između dva modela finansiranja, Veković ocenjuje da prednosti u Nemačkoj obuhvataju veću trasnparentnost i nezavisnost od države:
„Prva prednost tiče se transparentnosti finansija verskih zajednice, što je veoma važno pitanje i ujedno jedna od najvećih zamerki srpskog modela.
Drugo, ubiranjem poreza verska zajednica ima jasnu sliku o tome kako izgleda njena pastva, u kome smeru se kreće, da li raste, da li se smanjuje i sl.”
„Treće, na taj način verska zajednica postaje nezavisna od države, a ne treba zaboraviti da je upravo državno finansiranje jedan od glavnih instrumenata kontrole države nad verskom zajednicom.“
„I na samom kraju, čini mi se da upravo zbog ubiranja poreza od svojih vernika sama verska zajednica ima jedna vid “obaveze” prema njima, pa se na taj način organizuju različiti društveno odgovorni programi za vernike, razvija se obrazovna i kulturna i opšte socijalna delatnost zajednice i sl“, zaključuje.
Kao manu ovakvog finansiranja, Veković ističe mehanizam “kažnjavanja” verske zajednice prema onima koji ne žele da plaćaju:
„U slučaju da ne želite da plaćate porez, automatski prestajete da budete član verske zajednice. Takva odluka ima velike posledice po pojedinca – nemanje prava na crkveno venčanje, nemate mesta za vaše dete u crkvenim obrazovnim ustanovama koje su veoma dobre i cenjene (iako svaka zajednica ima veoma mali broj mesta za one koji ne pripadaju zajednici, ali zbog konkurencije mesta su uglavnom popunjena), pored toga da nemate pravo da aplicirate za određene poslove koji su vezani za versku zajednicu. Naravno, pogrebne usluge se takođe izvode bez prisustva sveštenog lica.“
Finansiranje SPC bi moglo da bude uređeno na bolji način
Kada je reč o verskim zajednicama u Srbiji, dominantnu ulogu ima SPC koja je najčešće u centru ovih rasprava.
Naš sagovornik misli da prednost državnog finansiranja leži u tome što bi verske zajednice u suprotnom teško „preživele“ postkomunističku tranziciju, dok je mana to što crkva u ovom scenariju ne može da bude nezavisna:
„Zbog državnog finansiranja, država ima instrument kontrole nad Crkvom i verskim zajednicama i to nije dobro.“
Dodaje da lično nema problem sa delimičnim državnim finansiranjem, ali da bi obavezno trebalo uvesti porez na neke od delatnosti verskih zajednica – konkretno, delatnosti koje donose profit.
„Iskustvo nas uči da se kopiranje tuđih (političkih) rešenja u drugačijim uslovima uglavnom neslavno završilo. S tim u vezi, smatram da mi ne moramo da kopiramo neke druge sisteme, već da bi trebalo reformisati sistem finansiranje verskih zajednica prema modelu koji najviše odgovara našem podneblju i kontekstu“, zaključuje Veković.
Autorka