Foto: iStock
U toku je rasprava o budžetu za 2019. godinu. Predlog budžeta koji dolazi od Vlade Srbije zasnovan je na proceni realnog rasta BDP-a od 3,5%, što je u skladu sa rastom koji predviđa MMF.
Predloženi budžet ne predviđa dovoljno efikasne mere za potrebno ubrzanje privrednog rasta, navodi se u najnovijem izveštaju Fiskalnog saveta.
Šta treba uraditi da bi privreda Srbije rasla brže?
U nastavku su neki od najvećih mitova kada je reč o rastu BDP-a, kao i preporuke za dostizanje privrednog rasta.
Prvi mit: do rasta se dolazi isključivo potrošnjom
Prvi mit o privrednom rastu je da on nastaje isključivo rastom potrošnje, i da je nju potrebno pospešiti povećanjem plata i penzija.
Ovakva ekonomska politika vodila se u Srbiji od 2008. do 2015. i nije dala pozitivne rezultate: umesto da povećana tražnja dovede do povećanja proizvodnje, došlo je do rasta inflacije i rasta uvoza robe široke potrošnje, a nedostajuća sredstva za ovakvu politiku dobijena su zaduživanjem usled čega je porastao javni dug.
Imajući u vidu da je Srbija mala otvorena privreda, ovo je nešto što ekonomska teorija i predviđa da se desiti. Problem nedovoljne ekonomske aktivnosti u Srbiji ne leži na strani tražnje (ili barem ne dominantno) već na strani ponude pošto privreda u Srbiji posluje u lošim uslovima.
Drugi mit: štampanjem para do privrednog rasta
Drugi mit o privrednom rastu je da je on moguć povećanjem novčane mase – bilo primarnom emisijom, bilo drugim potezima koji bi povećali količinu dinara.
Imajući u vidu veoma visoku evroizaciju depozita građana, ali i poslovanja privrede (gotovo sve cene se obračunavaju u evrima, od plata do energenata), monetarna politika u Srbiji ima značajno manji uticaj na privredna kretanja nego u drugim zemljama.
Treći mit: država treba da upravlja privredom
Treći mit je da državno upravljanje privredom može da dovede do privrednog rasta – jer ako privatnici neće da investiraju, onda to umesto njih može da radi država.
Državno upravljanje privredom nije efikasno, kako zbog problema nedovoljnog znanja i negativnih podsticaja prilikom odabira poslovnih poduhvata, tako i zbog visokog nivoa korupcije i političkog klijentelizma koji je prisutan u Srbiji.
Ako i postoji nekoliko primera dobrog upravljanja državnim firmama, na njih dolazi nekoliko desetina primera lošeg upravljanja – od Galenike, Agrobanke do Srbijagasa. Čak su i kompanije koje se smatraju uspešnima, a većinski su u državnom vlasništvu, kao EPS i Telekom, daleko manje efikasne od drugih sličnih firmi na domaćem tržištu ili u okruženju.
Put ka privrednom rastu: više privatnih investicija
Do održivog privrednog rasta dolazi povećanjem privatnih investicija, nakon čega će prirodno doći do povećanja proizvodnje, novog zapošljavanja i rasta zarada. Ali investicije u Srbiji su veoma niske u poređenju sa zemljama iz okruženja.
Ukupne investicije kao procenat BDP-a; Izvor: Svetska banka
Privatne investicije, domaće ili strane, same će doći, pošto je njihov cilj stvaranje profita.
Da bi preduzetnici mogli da investiraju, proizvode i zapošljavaju, potrebno je stvoriti sistem koji im ne otežava, već olakšava, da rade ono što najbolje znaju.
Svako od preduzetnika želi da više zaradi, pa će uložiti svoja sredstva kada proceni da će ona ostvariti traženi prinos. Ali ako je poslovanje rizično, ako njihova imovina nije zaštićena, oni neće ulagati.
Upravo su niske domaće privatne investicije najveća prepreka visokim stopama privrednog rasta.
Domaće investicije kao procenat BDP-a; Izvor: MMF i Svetska banka
Najveći izazovi: zaštita imovinskih prava, pristrasno i zavisno pravosuđe
Srbija se, međutim, nalazi na začelju evropskih zemalja po zaštiti imovinskih prava – što lepo oslikava i afera u Savamali. Postavlja se pitanje da li će iko da ulaže u zemlju ako je moguće da mu poslovni prostor bude porušen preko noći bagerima, a zemljište prisvojeno – kako tokom same noći, tako i kasnije, udruženim radom državnih institucija, od gradskih komunalnih službi, policije, komunalne policije do katastra.
Najvažnije primedbe odnose se na oblast pravosuđa, koje je ocenjeno kao pristrasno i zavisno od političkih uticaja.
Sudski postupci mogu da budu veoma dugački, a prateći troškovi visoki; sudska praksa je neustaljena pa dolazi do visokog nivoa nesigurnosti jer se u sličnim slučajevima presude dijametralno razlikuju. Selektivna primena zakona još jedan je od ozbiljnih problema budući da služi kao alat za iznuđivanje i korupciju. Opšta preregulisanost predstavlja šumu propisa koji međusobno nisu nužno usklađeni ili su čak nejasni.
Državna služba nije profesionalna već podložna političkim pritiscima, a zapošljavanje i napredovanje često više zavisi od klijentelističkih mreža nego od obrazovanja, veština i zalaganja zaposlenih.
Nivo vladavine prava; Izvor: World Justice Project
Efektivnost javne uprave; Izvor: World Government Indicators
Dodatni problemi: nepotrebni troškovi, visoki porezi i doprinosi
Nakon ovih osnovnih, dolaze drugi problemi.
Poslovna regulacija otežava poslovanje jer nanosi nepotrebno visoke troškove privredi – samo administrativni troškovi privrede iznose oko 3,5% BDP-a na godišnjem nivou.
Visoki porezi i doprinosi predstavljaju još jednu od prepreka širenju poslovanja u Srbiji – iako je porez na dobit nizak, opterećenje prihoda od rada (ne toliko porezom koliko socijalnim doprinosima, i to posebno na niskim zaradama) je visoko, kao što su visoki i parafiskalni nameti.
Opterećenje prihoda od rada Izvor: RZS i OECD
Do rasta ne dolazi dekretima vlasti, već inicijativama pojedinaca
Privredni rast ne nastaje dekretima vlasti, već je posledica miliona pojedinačnih ekonomskih odluka koje donose građani i preduzetnici.
Privatne investicije i tehnološki razvoj su glavne poluge rasta, a da bi se oni stimulisali, neophodan je dobar privredni ambijent.
To znači sigurnost privatne imovine, razumno deljenje pravde, makroekonomska stabilnost, stabilne i profesionalne državne institucije, nizak nivo korupcije, kao i razumna poslovna regulacija koja ne opterećuje poslovanje.
Izuzev postignute makroekonomske stabilnosti, ovo sve u Srbiji nedostaje.
Neophodne su nam ozbiljne reforme da bi pravosuđe bilo nezavisno od izvršne vlasti, a javne institucije efikasne i profesionalno – što bi garantovali privatnu imovinu i izvršenje ugovora.
Bez opsianih reformi, investicije će ostati na niskom nivou i pored svih programa subvencionisanja stranih direktnih investicija, a Srbija će nastaviti da kaska za većinom evropskih zemalja.
