Foto: iStock
Otvaranje novih pregovaračkih poglavlja dovedeno je u pitanje nakon što je u internom dokumentu Evropske komisije konstatovano da u Srbiji nije ostvaren napredak u nekim od ključnih oblasti, piše RSE.
Srbija je još uvek na početku zvaničnog procesa evrointegracija. Važni koraci su načinjeni sklapanjem Prelaznog trgovinskog sporazuma 2000. godine i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (ratifikovan tek 2013) a u januaru 2014. su započeli pretpristupni pregovori međuvladinom konferencijom Srbije i EU.
Prva poglavlja otvorena su 2015. i do sada je otvoreno ukupno 16 od ukupno 35 poglavlja, dok su zatvorena samo 2 – Nauka i istraživanje, Obrazovanje i kultura.
Pregovori u kojima se ne pregovara – samo je pitanje vremena kada ćemo prihvatiti sve uslove EU
Izveštavanje medija o procesu evrointegracija deluje kao da Srbija sa EU zaista pregovara o tome koje zakone da usvoji i koje reforme da sprovede, ali je situacija mnogo drugačija: ako neka država želi da bude članica EU, mora da usvoji svu regulative koje imaju druge zemlje članice.
Sam proces pregovora je ocena ispunjavanja kriterijuma iz Kopenhagena (političkih, ekonomskih i pravnih) i usklađenosti postojećih nacionalnih propisa sa zajedničkim propisima Evropske unije.
Drugim rečima, ovde nema pregovora o tome da li Srbija treba da usvoji zajedničke propise EU i koje, već samo o rokovima do kada će to uraditi.
Ova regulativa se inače meri desetinama hiljada stranica zajedničkih propisa i može biti veoma skupa za implementaciju, kao što je na primer u slučaju ekoloških standarda.
Ono o čemu se jedino može pregovarati su vremenski rokovi primene, tj. mogućnost postojanja vremenskog perioda tokom koga nova zemlja članica ne mora da primenjuje određenu EU regulativu.
Ne treba zanemariti da postoji i obrnuta situacija, da se period prilagođavanja ostavi i starim zemljama članicama. Ovo je, na primer, bio slučaj nakon velikog proširenja 2004. kada stanovnici novih zemalja članica nisu automatski dobili sva prava na tržištu rada, nego su ona mogla biti ograničena kraći vremenski period, kao što je bio i slučaj sa poljoprivrednim subvencijama.
Prelazni rokovi – čemu možemo da se nadamo?
U dosadašnjem procesu EU integracija postoji dosta raširena primena principa prelaznih rokova. Ova praksa postoji od prvog proširivanja tadašnje Evropske Ekonomske Zajednice 1973.
Zemlje koje su od 2004. godine postale članice EU su bile u mogućnosti da dobiju prelazne rokove u 16 glavnih oblasti, od poljoprivrede, politike konkurencije, poreza, carinske unije do zaštite životne sredine ili telekomunikacija.
Od zemalja u pregovorima, Češka je dobila najmanje tih rokova (ukupno 7) a Poljska najviše (čak 13).
Kada je reč o Srbiji, možemo da pogledamo stanje u zemljama sličnim po pitanju socio-ekonomskog razvoja: Hrvatska, Bugarska i Rumunija dobile su po 9 ili 10 rokova.
Najvažniji deo evrointegracija su reforme i izgradnja institucija
Prvo, najvažniji deo procesa evrointegracija nije sam čin ulaska nego reforme i izgradnja efikasnih javnih institucija koje prethode ulasku.
U slučaju da se veliki broj potrebnih reformi odloži ili ne sprovede dosledno putem prelaznih rokova, to će podriti ceo smisao pristupanja EU.
Međutim, neke od evropskih regulativa, naročito one iz oblasti zaštite životne sredine su vrlo skupe – procenjeni troškovi dostizanja standarda EU za Srbiju su oko 10 milijardi evra, što je gotovo 25% godišnjeg BDP-a Srbije ili dvogodišnja isplata svih penzija.
Ovako veliku investiciju, makar bila pomognuta fondovima EU, Srbija ne može da izvede kratkoročno, a imajući u vidu tehničke kapacitete (neiskorišćenost sredstava iz kredita međunarodnih finansijskih institucija za infrastrukturne projekte) i fiskalne probleme (još uvek relativno visok javni dug, i već visoko poresko opterećenje privrede), i dugoročna mogućnost ispunjavanja ovih obaveza deluje teško ostvariva.
Šta nas očekuje u daljem toku evrointegracija?
Imajući u vidu mali ekonomski i demografski potencijal Srbije, postoji mala verovatnoća da će stare članice tražiti poseban prelazni period za svoje tržište, iako neka od zemalja (naročito iz susedstva, kao što su Slovenija, Hrvatska i Austrija) može za to da bude zainteresovana.
Sa druge strane, prelazni periodi za Srbiju mogu biti značajni, pre svega za produžavanje rokova do kojih se moraju uvesti određeni skupi tehnički standardi.
Imajući u vidu dosadašnja iskustva iz procesa pregovora sa EU, Srbija će sigurno dobiti određene ustupke, ali ne značajno različite u odnosu na ostale zemlje koje su već prošle ovaj put.
Prosečan vremeski period na koji su oročene prelazne mere su do sada bile između 2,74 (Hrvatska) i 5,25 godina (Poljska) dok su pojedinačno najduže mere trajale između 7 godina (Češka) i 13,66 godina (Poljska).
Imajući u vidu ekonomski razvoj Srbije, meren BDP-om po glavi stanovnika, postoje dobre šanse da dobijemo vremenski duže prelazne rokove.
Srbija se po ovom parametru nalazi na oko 35% proseka EU.
Samim tim, ono što sebi mogu da priušte bogate zemlje, ne važi i za siromašne zemlje. Ovaj argument treba iskoristiti u procesu pretpristupnih pregovora, ali ne treba tražiti prelazne rokove za svako poglavlje, već samo za ona gde je to neophodno pošto podrazumeva visoke troškove prialgođavanja.
Da li uopšte želimo u EU?
Iako su gotovo sve parlamentarne političke partije načelno za ulazak u Evropsku uniju, proces pregovora teče vrlo sporo i teško.
Reforme se sprovode parcijalno i više se zakoni usvajaju nego što se brine o njihovoj implementaciji.
Po principu – “mi se pravimo da se reformišemo, a EU se pravi da nam veruje.”
Dobar primer su ustavne reforme u oblasti pravosuđa (povezane sa poglavljima 23 i 24) gde se simulira javna rasprava, a negativno mišljenje Venecijanske komisije predstavlja kao pozitivno, sve sa ciljem očuvanja političkog pritiska na pravosuđe.
U krajnjoj liniji, pitanje je vremena kada će Srbija, ukoliko želi da postane članica EU, prihvatiti sve uslove Evropske unije.
Na prvom mestu je rešavanje pitanja Kosova, tj. čuvenog poglavlja 35. Nakon toga, važno je i pitanje spoljne politike i prihvatanje rezolucija koje se odnose na sporna pitanja poput Ukrajine i Rusije. Da li smo spremni za ceo paket?